Пише: Миша РИСТОВИЋ

МНОГИМ мајкама, после порођаја, када су саопштавали да им је беба умрла, говорили су да иду кућу, а да ће они из породилишта да га сахране, о њиховом трошку.
Стани Чорбић из Лопатнице код Краљева, која се породила 18. децембра 1979. године у ГАК у Вишеградској улици у Београду, чак ни то нису рекли. Родила је сина тешког два килограма и 150 грама, дугог 44 сантиметра. Како тврди, дошла је једна медицинска сестра и хтела да јој маказама исече **наруквицу** с бројем детета.
**Зашто то радите**, питала је Стана, а одговорено јој је хладно **Неће ти више требати**.
Стана је из претходног брака имала две ћерке, а желела је свом супругу Дамјану да роди сина.
- Али, од тренутка када сам доведена у Вишеградску све ми је било сумњиво. Довели су ме јер се претпостављало да ће морати царским резом да ме породе. И уместо на сто за порођај одвели су ме у операциону салу. И породили само са локалном анестезијом. То тада нисам схватала - прича Стана. - Али касније јесам. Да су ме у породилишту породили, где постоји књига протокола, све би у њој писало. Овако, породе ме у операционој сали, узму дете, дају га коме су већ испланирали, а мени само саопште тужну вест. На своје инсистирање остала сам једанаест дана у болници.

ПОЗИВ ИЗ БЕОГРАДА
ЧОРБИЋЕВА тврди да јој је један старији професор, како су га представили, рекао **Жено божја, буди срећна што си остала жива. Много си болесна. Дете ти је мртво и тако је боље. Да је остало живо, било би фалично или горе или доле. Иди кући и чувај ону децу што имаш**...
А мајка, као мајка, остала је згранута. Хтела је сина... Са пуно разумевања, тешио је њен супруг Дамјан... Време је пролазило и, како каже, носила би тугу у себи, да у селу нису почела говоркања. Као Стана је, да би њене две кћерке из првог брака наследиле очухову имовину, продала сина. Причали су људи да га је чак, усмртила, по договору.
- Глупе приче које почињу да ме вређају, али и копкају. Јер ја никада нисам поверовала да ми је дете умрло. А опет, како да не верујеш лекарима? Тако кажу. Да се помириш, али опет, све чудно, без потврде - каже Стана. - А када сам прочитала да таквих случајева као што је мој има још, јер су новине писале о разним судбинама, крађама... кренула сам још упорније да трагам.
И онда се десило оно што је многе мајке довело до лудила. У документацији о својој наводно умрлој беби Стана је увидела много нелогичности. Ништа се ни са чим није слагало. Каже да у отпусној листи пише да је родила дете живо и да је умрло дан касније - 19. децембра. И то је једини траг.
- Ни телеграм о смрти, ни умрлица, ништа, ама баш ништа. Али, шест година касније, 1985. године, добијам позив да дођем у Београд и упишем дете у књиге рођених јер предстоји упис за школу. Као ружан сан - предочава Стана. - Грешка, забуна, мислила сам. Дамјан каже да се ја не малтретирам и да ће чика Душко, код ког је становала у Београду моја кћерка Сања док је студирала, отићи и исправити грешку. И тако и буде. Време је пролазило, испадне тако да ја и супруг одемо да радимо у Италији, време лечи све, па и ту моју тугу. Али, сваке године на Никољдан кад се мој син родио, ја сам га сањала. Жив, трчи, зове ме. А од оних црних прича и дијагнозе да сам толико болесна - ништа. Ја здрава, а како су ми написали у отпусној листи, не би требало да будем међу живима.

ОЧУХ УМРО НАПРАСНО
А у таквим ситуацијама, када мајка сумња, догодило се и нешто што је можда било тешко одмах схавити.
- Појави се пријатељица моје кћерке и каже, знајући за нашу муку, да у близини постоји младић који веома личи на мог супруга - тврди Чорбићева. - Знате, Дамјан је висок и плав, сви га због тога зову Немац. Карактеристичног је изгледа, таквих је мало у крају. А да тај младић о ком је реч, поврх свега зна да је усвојен и то да је рођен у породилишту у Београду. По годинама је одговарао моме сину.
Оклевала је Стана, јер није имала снаге да одмах оде. Био је то сувише велики преокрет да би могла неприпремљена да се сусретне с тим младићем:
- А опет, мајка зна. Осећа то у утроби, види у очима. То не може да се објасни. Зна или не зна да је то дете њено. Тако је и никако друкчије. Докази могу да постоје или не постоје али то се зна. И када сам се спремала на тај корак да га видим, макар из далека, та пријатељица нам је јавила, пошто се распитивала, да је он нетрагом нестао. Нико од његових пријатеља не зна где се денуо. Тај очух му је умро, напрасно, и после тога је младић нестао. И сада трагамо за њим.
А последњих пер месеци Стана је у Београду покушавала да разреши силне брљотине са документацијом.
- Испоставља се да је мали у матичним књигама уписан 19. децембра 1979. године, значи, прво је умро па тек онда рођен. Не постоји евиденција у књизи умрлих, већ само у књизи рођених, примедба руком унета да је дете умрло. И то онда када је стигао позив за упис у књиге рођених. Значи, на нашу примедбу је то унето, јер смо им ми дали податак о смрти - вели Стана.

КНЈИГЕ ЗА ПЛАКАНЈЕ
- У МАТИЧНОМ уреду сам тражила извод из матичних књига. Начелница ме пита шта сад, побогу, после сто година тражим. Кажем јој да тражим сина. Па знате ли ви да је то сада одрастао човек, каже ми љутито. А не каже да би био одрастао човек. Значи то нешто. И каже, знам, то вас **пали** и шаље онај Манојловић из Сокобање, онај манијак. Прочуло се да **чачкамо**, да трагамо. И неће да нам прими захтев за издавање извода из књиге рођених и књиге умрлих. Јер, дете је безимено. А пред нама имамо крштенице које су други матични уреди издали на безимену децу. Значи, једном може, другом не може. Закон је, ваљда, на целој територији Србије исти.
Стана Чорбић тврди и да је из болнице добила потврду да је примљена у ту установу, да је родила живо мушко дете, али нигде не пише да је умрло.
- На једној страни имам потврду да је умрло али да се није родило, а на другој страни да је рођено али не пише да је умрло. У матичној књизи умрлих недостају подаци, нема имена, презимена, часа и минута кад је умрло, нема датума дојаве смрти - каже Стана. - Па како онда да знам да је реч о мом детету. Даље, пише да је 3. јануара 1980. уписано дете као умрло, а тек 19. јануара да је рођено. Нека нам је Бог на помоћи.
А као и многе друге мајке и Стана је уверена је да се иза свега крије тешка подвала. Најављује да ће са супругом све гонити док не докажу ко им је украо дете.
- И наћи ћемо га. Није у земљу пропао. Верујем да ће, кад неко види слику Дамјана из младости, препознати младића који је његов син. Или ће то он сам да уради. Ако зна да је усвојен, а чули смо да му је очух то на самрти признао, и он ће кренути у потрагу. Само је потребно мало да се сретнемо.

НЕПОЈМЛЈИВИ ЧИН СКРНАВЛЈЕНЈА
НЕУРУЧИВАНЈЕ умрлог новорођенчета мајци која га је носила у својој утроби, за православну цркву је чин непојмиљивог скрнављења свега што човек по Божјој замисли треба да буде.
- Свако људско биће које је живо дочекало долазак на овај свет има право и на крштење и на достојну сахрану и на гроб у којем ће почивати - предочио је свештеник отац Раша поводом афере са напрасно умрлим бебама која је пре неколико година потресла Ниш. - Савремено доба условљава порођај у специјализованим установама, породилиштима. Већина особља које помаже женама да децу донесу на свет зна да када је присутан и најмањи ризик који доводи у питање опстанак детета у животу, може да се обави и поступак такозваног “скраћеног” или “клиничког” крштења. Тај обред се обавља над живим дететом и одузима свега неколико секунди.
Међутим, уколико се крштење и поред тога не обави, умрло дете се мора вратити родитељима, пре свега мајци, која га је носила и донела на овај свет.
- Са умрлим новорођенчетом се мора поступати као са преминулим људским бићем, јер је свако новорођено дете човек, а то значи икона Божја - констовао је отац Раша. - Обдукција се ради уз сагласност мајке, али се и после тога дете даје родитељима да га достојанствено сахране и да знају гроб на којем ће почивати после боравка на овом свету, ма колико кратак боравак био. Не сахранити умрло дете значи оскрнавити све оно што се сматра светим али и људским на овом свету. Нико нема право и нико не сме то да оспори умрлом људском створењу а ни родитељима.

Наставиће се