Пише: Миша Ристовић
ЈЕДАН је од ретких родитеља коме је породилиште, после вести о изненадној смрти детета, омогућило да сахрани свог мезимца. НЈеговој родбини испоручен је мали ковчег без било каквог пропратног папира, па је дете сахрањено. Од тада је прошла 31 година…
Славољуб Миленковић (57) из моравског села Трњане, телепринтериста на железничној станици у Алексинцу, свих тих дугих и тужних година није се мирио са тим да је његов син заиста умро.
- Дете ми је украдено! - вели Славољуб. - Знам и где се налази мој син. Купила га је једна богата породица из Ниша.
Ова, још једна готово невероватна, прича о сумњивим смртима неоворођенчади у породилиштима почиње 7. септембра 1971. године, када се у алексиначкој болници породила Славољубова супруга Милица. На свет је донела мушко дете, тешко 3.500 грама. Породила се у деветом месецу трудноће...

ЖИВОТ ПРОЖЕТ СУМНЈОМ
Како није могла да доји бебу, Милица је пребачена на дечје одељење болинице у Алексинцу, где су провели петнаестак дана. У том периоду констатује се да детету није добро, па др Трајковић предлаже да се мајка са бебом пребаци у нишку болницу.
- Дете сам два пута видео у Алексинцу и једном у нишкој болници. У другом покушају није ми дозвољен улазак на Гинеколошко-акушерску клинику због неке епидемије - прича Славољуб Миленковић. - Онда су ме 8. октобра обавестили да је беба умрла, а баш тог дана супруга је оперисала дебело црево.
Одмах се Славољуб из Трњана упутио у Ниш. Затражио је у породилишту да види тело свог сина, али му главна сестра није дозволила. Револтиран, физички је насрнуо на њу, па су морали да интервенишу полицајци. Када су сазнали због чега је Миленковић плануо, били су коректни према њему. Славољубу ипак није дозвољено да види тело свог тек рођеног мезимца.
Родбина Миленковића потом преузима мртвачки сандучић и сахрањује бебу.
- Лимени сандук у ковчегу нисмо отварали, јер су нам тако наложили из нишке болнице - каже Славољуб. - Тело нисмо видели, па је остала сумња шта смо уопште сахранили.
Скрхана тугом али и болешћу, годину дана касније умире и Славољубова супруга Милица. А он, верујући лекарима да је му је **Бог дао дете, па га одмах узео** покушао је да живи са оним што му је црна судбина трасирала.
Живео је, али и сумњао.
- Тридесет година сањао сам да ми је син жив!
Недавно је Славољуб одлучио да крене у велику истрагу до праве истине. Закуцао је на врата матичне службе Скупштине општине Алексинац и без проблема добио крштеницу на којој, међутим, у рубрици Накнадни уписи и белешке не пише да је дете - умрло?!
Сумња је почела да сустиже сумњу. Одмах је затражио и Извод из матичне књиге умрлих, али тај документ није постојао. Једна жена, административни радник у СО Алексинац, обећала је тада већ избезумљеном Славољубу да ће му помоћи. Пажљиво је у матичној књизи прегледала пријемну али и матичну књигу умрлих. Када је увидела да дете Миленковића није уписано, Славољубу је предложила да оде до полиције, да види да ли је уписан јединствен матични број за сина.
Међутим, после провере у компјутеру, утврдило се да син Милице и Славољуба Миленковића није заведен ни у алексиначком ОУП-у.

СЛУЧАЈ БЛИЗАНАЦА
- Одмах ми је све прекипело, јер су се моје сумње доказале оправданим. Како је мој син умро, а та смрт нигде није уписана? - каже Славољуб. - Отишао сам до инспектора у ОУП Алексинац, коме сам испирчао шта се све догађа, а по његовој препоруци, написао сам тужбу и поднео је Општинском јавном тужилаштву.
Како би доказао да му наводно преминули син није уписан у Матичну књигу умрлих, Миленковић је затражио у Матичној служби СО Алексинац да фотокопира ту књигу, али му је службеница одбрусила да тако нешто не сме да му дозволи. Славољуб је потом отишао и код председника СО Алексинац да се пожали како му не дозвољавају да узме папире који могу бити и те како важни за евентулани истражни поступак по његовој тужби.
Први човек алексиначке општине је свог изненадног госта пажљиво саслушао, позвао је матичарку, а онда су му **хорски** саопштили да његов захтев није остварљив и да му не верују у његове сумње ни један једни постотак!
После силног убеђивања, ипак су прихватили да преузму захтев Славољуба Миленковића за издавање потврде да му син, који је званично умро 1971. године, није уписан у Матичну књигу умрлих.
Наравно, тражену потврду у мећувремену није добио.
Верица Радишић из Обреновца је само једна од многих мајки које су дуго у себи носиле ту страшну дилему да ли да и даље ћути или да крене у потрагу за дететом за које сматра да јој је украдено. На једном од скупова сумњичавих родитеља у Сокобањи, новинарима је испричала своју тешку причу.
Саша и Сања. Смислила им је имена док их је још носила у стомаку. Тог спарног лета 1986. године трудна Верица Радишић се радовала својим будућим бебама близанцима. И 1. септембра се породила у породилишту у Обреновцу. У седмом месецу, мало раније, али, боже мој, рекли су јој лекари да ће све бити у реду. Дечака и девојчицу су сутрадан пребацили у београдску болницу за недоношчад.
Рекли су јој да је тако боље, тамо имају много боље услове да напредују. Дечак - килограм и осамсто грама, дуг 48 центиметара, девојчица нешто тежа и дужа. Дивно, мислила је Верица. Супруг Миломир - Мића, срећни отац, већ сутрадан је отишао у Београд да се распита како су му деца. Девојчица је добро, али дечак је нешто слабији. Него, биће све у реду. Већ следећи пут ништа није било у реду.

ТРАГАНЈЕ ЗА - САНЈОМ
Мићу су позвали у страну и рекли му да је дечак, хвала богу, жив и држи се, али девојчица је умрла. Пет дана је живела, и готово. Небо му се окренуло. Тек тако, нема је! Није се снашао ни да пита како, зашто, где је... Снужден, у страху да ли ће му син преживети, отишао је кући у Обреновац. Крио је неколико дана да каже Верици, да се не потресе, доживи шок.
После три месеца породица Радишић је дошла у Београд и преузела малог Сашу, већ ојачалу бебу од три килограма. Срећа у несрећи је да им је Саша жив, млади су, имаће још деце, тешили су их лекари.
Две године касније добили су сина Слободана. Некако су се утешили. Али, мајка Верица никако да заборави своју кћерку Сању. Сањала је да је жива.
- Одем у цркву, запалим мртвима свећу за душу, али Сањи не могу. Никада ми то није успело, а хтела сам. Касније сам и схватила да не иде тако, да једноставно не могу то да урадим. И копкало ме је, никакав доказ нисмо имали да она није жива. Тражили смо повремено, али никад упорно. Веровали смо и нисмо. Само сам ја имала неки неодређени осећај да није тако како су нам говорили лекари.
Сашу позову у војску. Било је то 1990. године.
- И тада кад је полазио, имала сам осећај да га више нећу видети живог. Плакала сам, сузбијала то у себи, а црне слутње су се обистиниле - предочила је Верица. - Пет дана до краја рока, на славонском ратишту крај Маркушице погинуо је. Тај 18. децембар 1991. године памтићу као свој најцрњи дан. Донели су га у лименом сандуку, а ја сам остала да тугујем. Пролазило је време, али оно мајци не лечи ране. Али, почела сам да размишљам шта је са Сањом. Да ли је она ту негде, жива и да не зна како јој мајка тугује.
И сада Верица и Мића Радишић из Обреновца трагају за Сањом. Имају само њену отпусну листу из болнице где пише да је безимено женско дете умрло. Не пише ни од чега, ни када...

НАСТАВЛЈА СЕ