Пише: Миша РИСТОВИЋ
И ОНИ су поднели тужбу како би **приволели** надлежне да покрену истрагу о сумњивој смрти беба у породилиштима. Покушавају да докажу оно што је за многе до сада било недоказиво, уверени да нико не може да им оспори да дођу до праве истине о својој деци, која су наводно умрла у нишком породилишту.
Софијанка (42) и Миодраг (48) Милојевић, из Мозгова код Алексинца, уверени су да им је мушка беба умрла под мистериозним околностима 1986. године у нишком ГАК-у, а њихове сумње посебно је подгрејала контроверзна документација коју су добили за наводно мртво дете.
Као и многим другим сумњичавим родитељима, ни Милојевићима није дозвољено да виде дете, нити да га сахране.
- Изигравали су патриоте, па су нашу децу сахрањивали о свом трошку, иако смо инсистирали да ми то урадимо - прича Софијанка Милојевић. - Пре свега због тога, али и многих брљотина са званичном документацијом, сами су подгрејавали наше сумње. Зато сада тражимо да нам одговоре - зашто су изазвали моју сумњу? Да су ми дали све **чисте** папире, да смо видели и сахранили своје дете, сигурно не би имали никавог повода да било шта сада истражујемо.
И ова прича о тужној судбини породице Милојевић почиње, као и многобројне друге, управо у породилишту. У нишком ГАК-у Софијанка је 22. маја 1986. године у вечерњим сатима на свет донела синчића са оценом девет. Беба је, како каже, заплакала, а срећна мајка је и пољубила своје новорођено чедо.

НИСАМ ВИДЕЛА БЕБУ
- НАРЕДНОГ дана ми не доносе бебу у терминима за подој, а када питам где ми је дете одговарају: **Видећемо, не знамо** - присећа се Софијанка. - Потом ми један доктор саопштава да је дете инкубатуру, не дозвољавају ми да га видим, а пред саму зору дај исти лекар ми саопштава да ми је **беба умрла током ноћи**. Бабица ми је гурнула неке папире да потпишем, а ни мени ни супругу нису дозволили да видимо дете. Претходно су супругу предочили да је дете **поплавело, да не могу ништа да ураде и да чекају да Бог одлучи шта ће бити**.
Софијанка Милојевић већ 16 година, из ноћи у ноћ сања свог сина, а када су ове године почели да воде приватну истрагу о свом детету, за које верују да је живо, затражили су из нишког породилишта извод из протокола порођаја, историју болести, отпусну листу са епикризом и обдукциони налаз.
Добијају рогобатни препис отпусне листе, са матичним бројем историје болести 1577, са еприкризом **дете мушко ТМ 3.100/49 цм рођено 22. 5. 1986. године**, са напоменом да су подаци преписани из породиљског протокола. Ни помена да је дете умрло.
Милојевићи, иначе, већ поседују отпусну листу из 1986. године, али са матичим бројем 03718, са епикризом да је дете рођено, али и умрло 23. маја те године.
- Како може да буде час мртво, час живо? - пита се Миодраг Милојевић. - Када нам је издаван препис отпусне листе, заменик директора нишког ГАК децидирано је констатовао да сви подаци морају да се слажу са истим документом, ако га већ имамо, а у супротном неко мора у затвор до десет година. Ево сада прилике полицији и судству да утврде како је могуће да се отпусне листе воде под два различита матична броја историје болести и како може да на једној пише да је дете мртво, а на другој да је живо.
У својој тужби Милојевићи наводе и да им је захтев за одбукцију и извештај о резултатима потписала иста особа Славица Јовановић, али без факсимила лекара и било каквог печата, а на тим документима стоји датум 23. новембар 1986. године.
- При изласку из болнице добила сам одбукциони налаз на обрасцу за отпусну листу, са неким умрљаним печатом, без потписа лекара. Ако је веровати свим тим документима, захтев за одукцију је старији од резултата обдукције читавих шест месеци! Па како онда човек да не сумња? - пита се Софијанка Милојевић.

ОЦА ОТЕРАЛИ ЛЕКАРИ
КАДА су тражили документацију, Милојевићима је у нишком ГАК речено да је то угледна установа, у којој се годишње рађа око 4.000 деце и да се многим сумњама блати ово породилиште.
- Рекоше да нам је неко сигурно гледао у шољу кафе, па смо почели да сумњамо у смрт нашег детета! - тврди Миодраг Милојевић.
И Вукадинка Пешић, дипломирани инжењер електронике из Ниша, наводи сличну причу. Вели да се добро сећа када је пре 20 година дежурни лекар у нишком породилишту прегледао и рекао да ће то бити карлични порођај. Речено јој је да остане у болници и да ће је он ујутро породити.
- Била је недеља, 3. октобар 1982. године. Али, одмах иза поноћи на свет сам донела здраво мушко дете. Три кила и триста, дуго 51 центиметар. Заплакало је јако, дали су ми га у руке, подржала сам га мало и онда су га однели... Више га нисам видела - прича Вукадинка Пешић. - Не доносе ми га цео дан и ноћ, а ја, прворотка, мислим да тако треба. Дошла свекрва Вукосава и одмах посумњала. **Дајте ми наше дете да видим, да га носим кући. Наше је па какво да је. Заплакао је, а ако је мртво, хоћемо да га ми, по народски, сахранимо.**
Бежали су од Вукадинке лекари и сестре, као да има кугу. Потом су једва успели да је смире, али јој нису дали да види бебу.
- А мени је један гинеколог дошао и онако хладно рекао: **Буди мирна, иди кући, такво дете не треба да живи, намерно смо га пустили да умре.** Он гинеколог, није педијатар, али то ми тад није било битно - прича Вукадинка. - Тражила сам обдукцију и тек недавно успела да добијем папир да је аутопсија урађена, али без печата. Потписао неки доктор Xинов и то два месеца после наводне смрти. А кад сам рекла да нема печата, они га лупише и кажу: **Ето ти, само бацаш паре, не можеш ништа да докажеш.** И супруг Славиша ми је тек недавно испричао да је он покушавао тог дана кад се родило да га види. И пробио се до трећег спрата, каже, али га је шест лекара физички отерало, одгурало оданде.
Вукадинка, која је после тога родила кћерку Марију и сина Марка, здраву и праву децу, одлучна је да иде до краја. Да утврди шта се, заправо, десило с њеним прворођеним сином. Ако је жив, а у то верује, да га нађе по сваку цену.
- Много је сличних случајева па ме то више уверава да су у питању мутне, нељудске радње. Била сам наивна, признајем, али више нисам - констатује ова Нишлијка.
Недостатак неопходне документације, оног личног, људског уверавања да се десила трагедија, немогућност да породиља или неко њен близак виде тело детета, да се увере да је тако, данас отварају простор сумњама.

СУМНЈА ДО СУМНЈЕ
ПРЕ неколико година, када је избила нишка афера са бебама наводно умрлим у нишком породилишту, своје тешке сумње су изразили Лидија и Драган Брђовић из Врњачке бање и породице из Ниша и околине: Зорица и Јован Мицаковић, Олгица и Богдан Филиповић, Зорица и Зоран Стојановић, Вукица и Зоран Панчић, Соња и Станко Јовановић, Слађана и Станко Јовановић, Слађана и Радован Миленковић, Зорица и Јован Коцић, Сузана и Мирослав Здравковић, Оливера Милић, Лидија Кесић.


НАСТАВИЋЕ СЕ