Пише: Миша РИСТОВИЋ

ШАЛТЕРИ матичних служби скупштина општина и породилишта у нашој земљи били су последњих пар недеља под опсадом родитеља који сумњају у званичне смрти својих беба.
Око 300 породица из Београда, Ниша, Алексинца, Прокупља, Краљева, Крушевца, Крагујевца, Панчева, Зрењанина и других градова закуцало је на врата матичара али и гинеколошко-акушерских клиника да затражи истину о својој деци, која су по рођењу наводно напрасно умрла.
Ове сумњичаве родитеље повезује заједничка судбина: ретко која мајка је по рођењу видела своју бебу, а када им се саопшти да је дете умрло, не дозвољава се да га виде. За тако **умрло** дете се не даје ни отпусна листа, ни умрлица, а тек на упорне захтеве, родитељи после више месеци, па чак и година, добију резултат обдукције без заводног броја протокола, потписа и са умрљаним печатима из којих се ништа и не види.
НЈихове заједничке сумње потхрањују контрадикторни документи, непробојни зид ћутања, али и хватање за главу администратора у матичним службама и породилиштима када се појаве за захтевом да им се издају документа за своју наводно умрло децу. Многи се називају чак и лудацима, параноицима, а обавезна су питања у стилу **шта ће вам ти папири после толико година?!**

ШОК КОД МАТИЧАРА
ЈАСНА Спасојевић, комерцијалиста у крагујевачкој **Застави** недавно је доживела шок када је у СО Крагујевац затражила Извод из матичне књиге рођених за дете које је наводно умрло 16. маја 1985. године, одмах по рођењу.
- Матичари су покушали да пронађу документ који потврђује рођење мог детата, а није било ниједног папира којим доказује и да је оно умрло - предочава Спасојевићева. - Потом су ми издали уверења да мог сина нема ни међу живима, ни међу мртвима, а по општинским књигама нисам се ни породила.
Сви сумњичави родитељи од матичних општинских служби тражили су да им на кућне адресе доставе пријаве о рођењу њихове деце, фотокопије матичних књига рођених, крштенице као и папир на основу којег је уписана смрт детета и извод из матичне књиге умрлих.
Од породилишта су захтевали да им доставе извод из протокола порођаја, историје болести и отпусне листе. Потом су написали тужбе Општинским тужилаштвима и полицији. Истовремено, све тужбе су скупа послате и градском СУП-у Београд и Другом општинском тужилаштву, где се већ седам месеци води истрага по тужби Милутина Манојловића из Сокобање, који тврди да је пронашао девојку за коју сматра да је његова ћерка Николета, која је пре 23 године **умрла** у Заводу за превремено рођену децу.
- Ово је организовани криминал трговине децом - сматра Милутин Манојловић из Сокобање. - Постоји устаљени систем, а мозак свега је уважени лекарски кадар по многим болницама у Србији.
**Беби мафија**, по сумњичавим родитељима, најпре одабира још нерођено дете, проналази купца и тражи некога од родбине да га укључе у ту работу. Дете се роди, углавном га мајка више и не види нити доји, да би лакше прихватило нове родитеље. За све време неизвесности, **поткупљена** родбина обавештава породиљу и остале и припрема их за наводно неизбежну смрт. За тако **умрло** дете се не даје ни отпусна листа, ни умрлица, а тек на упорне захтеве, родитељи после више месеци, па чак и година, добију резултат обдукције без заводног броја протокола, потписа и са умрљаним печатима из којих се ништа и не види.

ПОТРАГА ЗА - СИНОМ
- ЛЕКАРИ који су учествовали у пројекту крађе деце, уз друго медицинско особље и поверљиве људе из матичних служби општина, правили су и интерну документацију, која је касније волшебно нестајала - тврди Манојловић. - Ово што сада избија на видело, само потврђује нашу сумњу.
Како је могло да се чује на састанцима сумњичавих родитеља у Сокобањи, цена једног украденог детета креће се од 250.000 до 2,5 милиона марака. Велики број наше деце продат је у Западној Европи и Америци, док женске бебе завршавају у албанским породицама.
- Истраживала сам шта се десило са мојом наводно умрлом сестром близнакињом - каже магистар економских наука Снежана Кнежевић из Београда. - Сигурна сам да је она жива, знам где сада живи…
Саша и Оливера Богојевић сумњају да им је дете украдено 1993. Оливера је родила близанце мушкарце, а бебе су пребачене на Институт за неонатологију. Убрзо им је јављено да је једна беба умрла...
Даница Димитријевић из Београда каже да никада није посумњала у чињеницу да је 27. јула 1969. године у 14 сати и 55 минута донела на свет здраво мушко дете и да јој је оно после неколико дана украдено!
- Ево, тридесет трећа година ће како се борим са аветима, лоповима, криминалцима, трагам за несталим сином и не прихватам никакву лаж да је он наводно умро, да ја нисам у праву - каже Даница Димитријевић. - А да сам у праву, имам сијасет доказа. За разлику од осталих унесрећених родитеља који имају сличну трагичну судбину мојој, ниједног тренутка нисам престала да тражим своје дете. Што досад нисам успела, то само може да иде на душу онима који хтели да ме упропасте тим бесрамним чином.

ЗАШТО ТЕК САДА?
- КАДА сам ове године решила да званично затражим све папире, рекли су ми да нисам нормална када то радим после 36 година - прича Снежана. - Наравно, све захтеве морала сам да пишем у име мајке Милке, а тражила сам јасне одговоре - од чега је умрла моја сестра, који је лекар констатовао смрт... Почетком марта ове године Видосав Јовановић, помоћник директора за правне и опште полове Института за неонатологију, одговара да сам са сестром примљена 16. марта 1966. године, потврђује **смрт првог Милкиног женског детета** и констатује да је моја мајка о томе обавештена **телеграмски, уз изјаву саучешћа и обавештење да тело умрлог детета може преузети ради сахране из капеле Медицинског факултета, а у случају непреузимања сахрану ће извршити ЈКП за комуналне услуге Београд**.
Једно једино обавештење, уместо званично тражене историје болести и потврде о смрти било је довољно за појача сумње Снежане Кнежевић. Јер, њена мајка Милка је потврдила - никакав телеграм нису добили!

НАСТАВЛЈА СЕ