Пише: Миша Ристовић

ДА ли је и то могуће на овим нашим подручјима? Да ли су седамдесетих и осамдесетих година лекари у породилиштима крали и препродавали бебе које су пре тога проглашаване мртвим? Да ли и у нашој земљи већ неколико деценија свој прљави посао несметано ради **беби мафија**, која откупљује тек рођену децу и препродаје другим родитељима, који не могу да имају порода, за позамашне суме девиза? Да ли се и дан-данас на гинеколошко-акушерским клиникама одвија овај **бизнис** у коме учествују људи у белим мантилима?
Тешка питања, још теже дилеме, које многим родитељима у нашој земљи не дају мира. Многи од њих, којима до сада црв сумње није дозвољавао да прихвате званичну верзију смрти својих беба, и после двадесетак година покушавају да докажу да су им деца жива. И жива и здрава, али код других родитеља. Разна убеђивања да је такве сумње тешко доказати, многе родитеље су поколебале у намери да ствар истерају на чистац, док поједине породице упорно истражују и покушавају да дођу до правих доказа да је крађа деце у породилиштима - скандалозна реалност.

ПАТНЈА НЕ ЗАСТАРЕВА
ДОДУШЕ, многи од родитеља потпору у својим трдњама да им је дете украдено после порођаја имају само у разним рекла-казала причама, што их наравно никада неће довести до оног чему теже - правој истини о судбини својих мезимаца.
С друге стране, поједини покушаји, у којима су поједини брачни парови и директно прстом упирали на друге родитеље, тврдећи да се њихово дете налази управо код њих, доживели су фијаско. Таква своја убеђења нису могла да докажу на суду, нити да било кога кривично гоне јер су већина **случајева** званично застарела.
- Покушаћемо на сваки начин да остваримо своје право, које нам нико не може оспорити. Желимо да сазнамо истину о својој деци, а ако су заиста мртва, неко ће морати да одговара и за то што их мртву никада нисмо видели. Ако кривично дело може да застари, наша питања не може. А ни истина - поручили су чланови Удружења **Где су наша деца**, које су основали родитељи чија су деца осамдесетих и деведесетих година наводно умрла у нишком породилишту.
Чланови овог удружења кренули су у заједничку потрагу за својом децом, али до сада (бар званично) ниједна од родитељских сумњи да им бебе нису умрле, већ украдене - није добила потврду.
У међувремену, од пре неколико месеци, када су Милутин и Радојка Манојловић из Сокобање потврдили да су после 23 године пронашли девојку за коју сматрају да је њихова ћерка **умрла** по рођењу, све је већи број породица, које сматрају да им тек рођена деца својевремено нису умрла, како су им то лекари тврдили, већ су у добро организованом ланцу продата другоме.

ЗИД ЋУТАНЈА
НА списку оних који су спремни да **преору и небо и земљу** како би најзад дошли до истине о својим мезимцима налазе се београдске породице ЛЈиљане и Јовице Вучковића, Драгице и Бранислава Дудића, ЛЈиљане и Драгутина Величковића, Оливере и Саше Богојевића, Ренате и Мирослава Свилара, Оливере Нешић и Милке и Павла Кнежевића из Панчева, Мирјане Гајић из околине Крушевца, Данијеле и Зорана Цветковића из Мозгова код Алексинца, ЛЈиљане и Предрага Петровића из Прокупља...
За својом децом упорно трагају и Пешићи из Ниша, Миленковићи из Бабушнице, Даница Димитријевић из Београда, Софијанка Миливојевић из Алексинца, Славољуб Миленковић из Трњана, Ивановићи из Прокупља, Радишићи из Обреновца, Стана Чорбић из околине Краљева, Часлав и Биљана Момировић из Прокупља...
Сви они су свесни да осећања понекад преовладају разум, али њихове заједничке сумње поспешују контрадикторни документи, непробојни зид ћутања, неразумевање оних који би такве појаве, ако имају логику, морали да гоне и хватају кривце. И ћутање оних прозваних који одбијају било какав разговор на ту тему.
Све ове несрећне породице биле су актери и скупова у Сокобањи, у дому Милутина и Радојке Манојловића, где су разматрали како да се организују, јер многи од њих нису знали шта треба предузети.

СЛУЧАЈ ИЗ ГАК-а
- СТВАРИ почињу да се одмотавају када неко од нас крене да прикупља поједина документа. Тек тада се хватамо за главу, јер се ништа са ни са чим не слаже - тврди Милутин Манојловић. - Дете је мртво, али га нема у књигама. А дешава се, као што се десило Стани Чорбић из околине Краљева, да после шест година од наводне смрти добије позив да упише име детету, јер треба да пође у - школу.
Све ове породице повезује заједничка судбина - мајке су на порођају на мистериозан начин остале без тек рођене деце. Дете се роди, углавном га мајка више и не види а када им се саопшти да је беба умрла, родитељима се не дозвољава да га виде. За тако **умрло** дете се не даје ни отпусна листа, ни умрлица, а тек на упорне захтеве, родитељи после више месеци, па чак и година, добију резултат обдукције без броја протокола, потписа и са умрљаним печатима из којих се ништа и не види.
Зато су ове породице убеђене да у нашој земљи постоји организовани криминал трговине децом и да постоји устаљени систем, а да мозак свега је уважени лекарски кадар по многим болницама у Србији. У последње време, додуше, постоје покушаји да се поједине доказане крађе деце из породилишта оправдавају појединачним случајевима.
Баш као што је то био и случај пре пет година када је др Верослав Маринковић у ГАК **Народни фронт** за 100 марака, прасе и литар ракије једној жени дао туђе дете са отпусном листом, коју је лично потписао, у коју је унео лажне податке о прођају, стању и полу детета.

ПОТРЕСНЕ ИСПОВЕСТИ
НИКАДА толико тешких сумњи, на које нико не реагује. **Вечерње новости** објављивањем овог фељтона не намеравају да било кога оптужују и проглашавају кривим, ценећи да је то посао искључиво надлежних правосудних институција.
Уз дужно уважавање родитељских патњи, који сматрају да су им бебе по рођењу украдене, одвојили смо простор за њихове потресне приче. Свесни смо да ће многим другим родитељима ове исповести, због сличних судбина, бити бацање **соли на живу рану**, али сматрамо да сваки мајка и отац имају права да се боре и изборе за коначну истину о свом детету, ма колико она била сурова и тешка.
Наравно, наше стране су отворене и за другачије ставове, размишљања и реаговања.



НАСТАВИЋЕ СЕ