ДОК се све ово дешавало, стигла је депеша из Заједничког генералштаба у УК - **Стенлија ће заменити капетан Т. Диб из лаке пешадије, као официр за везу команданта Команде за БиХ са ВРС**. То је био почетак краја. Том Диб је требало да дође 1. априла и план је био да му ја предам дужност у ходу.

Моја замена долази не као преводилац, већ као официр за везу са ВРС. Упркос силном блејању о овом послу, неко је негде сматрао наш рад довољно важним да би променио опис посла. То је било то - одређен је и коначни датум примопредаје. Касније сам сазнао да Вилтон није услишио Смитову жељу да ме задржи за време трајања свог мандата. Рекли су да сам доста био на ратишту и да би даље остајање штетило мојој каријери. Вероватно је Роуз на свом старом месту заменика команданта копнених санага ставио тачку на све. Учинио ми је огромну услугу.

И даље сам био у контакту са Роузом. Једног априлског дана седео сам за радним столом, прегледајући сву пошту на српскохрватском која је дошла за генерала. Једно писмо, са канадском марком, било је адресирано на Мајка Стенлија. Када сам га отворио, доживео сам највећи шок у животу. Било је од Јасне Пандуревић, њеног супруга Ранка и ћерке Маје, који су сада живели у Торонту. Тешко ми је било да поверујем да су они били први људи са **Шиндлерове листе** које смо Гус и ја пребацили када сам преузео овај посао од Ника. Чудом су стигли до Торонта, осам месеци пошто су избављени из Сарајева и писали су нам да би нам захвалили. НЈихово писмо је било тако дирљиво, тако охрабрујуће, да сам га одмах превео и послао Роузу, кога је оно толико узбудило да га је прочитао у Шерборнској опатији, препуној верника.

ИЗМЕЂУ ДВА ТАБОРА

СМИТ није у суштини променио моју улогу. Ако ишта, био сам још запосленији, идући скоро сваког дана до Пала и назад и предајући писма др Караджићу. Престали смо да им шаљемо писма електронском поштом преко војних посматрача УН на Палама, углавном због тога што систем није био безбедан, а почели смо и сами да преводимо писма на српскохрватски. То је значило да смо контролисали и превод.

Највећи проблем у то време је представљала жеља генерала Смита да се отараси пуковника Гужвића и његовог преводиоца из ГВ. НЈихово присуство тамо је постало скоро потпуно неодрживо. Регионална заједничка комисија се распала. Муслимани и Хрвати су непрекидно инсистирали да они оду и Смит је почео да брине да УН неће бити у могућности да гарантују њихову безбедност. Иронично је што су и Караджић и Младић желели да они тамо остану, све док УН отворено не признају да их више не могу штитити, чиме би пребацили одговорност за пропаст споразума о прекиду непријатељстава на Муслимане, Хрвате и УН. Пуковник Гужвић је тако постао пион у вербалном дуелу између Пала и УН.

Највећи део времена сам проводио у покушајима да убедим Србе да повуку Гужвића из ГВ. Младић је био у потпуности против тога, а у сваком случају, није му било **дозвољено** да разговара са УН, што му је сасвим одговарало. НЈегови проблеми су били другде. Генерал Алагић је, на крају, успео да отера Србе са врха Влашића без опреме за пењање уз стене, коју је тражио од Клинтона, преко генерала Галвина. Ово је постигао уз мали отпор Срба. Хрвати су успели да заузму и одрже долину Гламоча у Херцеговини, чиме је Книн постао угрожен из позадине. Крајем марта, споразум је нестао у балканском диму, а Смит је очајнички желео да се отараси Гужвића.

Отприлике у исто време дошло је до потпуне замене особља код посматрача Заједничке комисије. Дошла је потпуно нова група, на челу са новим мајором. ДЖорджи је остао да одржи континуитет, али сви остали су били нови.

СТИГЛА ЗАМЕНА

СРЕЋОМ, 1. априла стигао је Том Диб. Он није био без искуства, јер је већ раније био у Босни. Тада је настрадао у једном инциденту са нагазном мином, у коме је погинуо један капетан. За странца, говорио је српскохрватски изванредно добро и ја сам сматрао да је он идеално решење. У неку руку, нас двојица смо били земљаци, јер ја сам рођен у Родезији, а он је из Зимбабвеа. У свему овоме једина стварна брига је била да ли ће га људи као Караджић, Младић, Инђић и Заметица, третирати на исти начин као и мене. Могли смо само претпоставити да хоће и наставили смо са примопредајом у ходу.

ЛЈуди из Заједничке комисије су га обучили да ради на ТАЦСАТ и, убрзо по његовом доласку, нека кризна ситуација је навела Смита да пошаље нас двојицу код војних посматрача УН на Палама, ради још једне операције, **Плава сиса**. Том је све послове око ТАЦСАТ обавио сам, а онда смо заједно отишли код Срба да се ухватимо у коштац са Заметицом. Већ сам био рекао Заметици да се у УК прича како ја намерно саботирам примопредају и зато сам га замолио да убеди Караджића и Младића да Тома третирају исто као и мене. Сложио се и успели смо да одведемо Тома до Караджића, да се упознају. Ово је добро прошло.

Проблем са пуковником Гужвићем је и даље био присутан и данима смо досађивали Србима да би их навели на размишљање о томе да га повуку из ГВ. Караджић је чврсто веровао да нема сврхе да се разговара са УН, бар не званично, али је био свестан потребе да се одржи нека незванична комуникација. Обично сам ја заказивао **тајне** састанке или **састанке у четири ока**, када би се он и Смит срели у некој малој просторији, свако са својим чиновником који је водио белешке, али без знања медија. За ово је обично била потребна нека подвала од стране генерала, да би бар задржали новинаре на одстојању.

ТАЈНО КОД КАРАДЖИЋА

НА једном од ових састанака разгласили смо да ће генерал ићи да обиђе војнике на Игману. Уместо тога, он је отишао на Пале и састао се са Караджићем у једном неугледном хотелу. После једночасовног разговора, поставило се питање пуковника Гужвића и Караджић се сложио да је бесмислено и опасно држати га дуже у ГВ. Пристао је да се он врати на српску страну. Гужвић је међутим, био под Младићевом командом и, у светлу њиховог нестабилног односа, Караджић је морао да се са њим договори о Гужвићевом повратку. Није баш тако рекао, али је изјавио:

**Добићете мој одговор**. Сложио се, али је морао да добије Младићев пристанак - још један доказ о поремећеним односима између војске и политичара - који ће уследити ако будемо чекали још двадесет четири часа.

Упркос Караджићевим уверавањима да ћемо добити одговор, није се могло сачекати са избацивањем Гужвића и решено је да се то учини тог поподнева. Гужвић и његов преводилац стрпани су у један хеликоптер, чиме је сигнализирано Муслиманима и Хрватима да он одлази. Пошто нису били упознати са планом лета, Срби нису дали дозволу за слетање и зато је он морао бити враћен у Кисељак. Нису га могли вратити у ГВ због опасности од Муслимана и Хрвата и зато је примењен план Б, по коме су њих двојица укрцани у једна оклопна кола која је требало да их провезу кроз Сијере. Ни план Б се није остварио како је било предвиђено. Пуковник Гужвић је за време лета хеликоптером осетио да ту нису чиста посла и одбио је да се помери док не добије одобрење од Младића.

НАСТАВЛЈА СЕ