Личност првог главног уредника »Вечерњих новости«

Има нека тајна веза између »Новости« и њиховог првог уредника. Да ли је то концепција?

Не, јер Србија је имала вечерње листове већ крајем 19. века, а у свету и раније и разноврсније.

Формула? Па сваки искуснији уредник може да лако »прочита« формулу »Новости« за недељу дана, а у другој Југославији су, после »Новости«, ницале и гасиле се неуспеле формуле које су нас копирале.

И у деведесетим годинама прошлог века исту судбину су доживели - не и преживели - бучно рекламирани и ћутке гашени разни листићи. Тематика и оштрина? Има листова сличне тематике и веће оштрине, жестине, чак безобзирних, па их нестане чим радознали читаоци открију да »то није то«.

Слободан Глумац је знао главне елементе тајне: познавати околности и наћи пукотину за продор чак и у тврдим ограничењима: знао је да их превазилази, смишљено, понекад и лукаво. И градити ново, нешаблонско, блиско људима.

Из те тајне изабрали смо неколико медаљона, сажетог оствареног програма Глумчеве школе инвентивног новинарства. Уз мандат из 1953. није тражио редакцију са педесет сјајних репортера, већ је сам стварао нову редакцију, са пет уредника који познају стварност, чупају теме из интересовања читалаца, враћајући им леп, народни говор у текстовима двадесетак сарадника.

Изразита индивидуалност, практиковао је тимски рад, у хармоничној атмосфери. Брзо је упознавао људе и правио организацијске рокаде, да од истих имена добије већи учинак, па су исти играчи постајали бољи тим. Распон његовог рада: од општег правца листа, до ненаметљивих сугестија, у ходу, да не повредиличност и новинарску сујету. Његов је савет: »Кад имате много чињеница, морате објаснити њихову међусобну везу, суштину целине.

Кад добијете слику целине, потрудите се да читаоцу пружите што више података који ће тако добити право значење.

Уместо симпатичног новинара - боема који ради на нестални погон инспирације, развио је слику новинара који себе подређује истраживању истине о јавним стварима. Фотографија новинара може да се објави тек ако сведочи да је био на догађају и «на страшном месту издржао», да је аутентични сведок. Такође, кад је реч о обраћању у првом лицу једнине, избегавати заменицу »ја«, јер је новинар само професионални посредник између догађаја и читаоца.

Чувеној дефиницији новинара као универзалне незналице, додавао је: морамо да пишемо и о стварима које не знамо добро, али нас то не ослобађа обавезе да стално ширимо своја знања, своју упућеност.

Насупрот монотонији »озбиљних« јутарњих листова, у »Новостима«је тражио меру између живости и озбиљности. Увео рубрику »Такорећи незванично« која је после многих година израсла у сатиричне реплике на дневне теме. Са своје две реченице, Та-Не, па ТРН, био је ефектна замена за коментаре који су то исто казивали у 22 реченице.

Ограничења, нарочито првих година, нису га обесхрабривала, нити гурала у пасивно ишчекивање да ће, ко зна како и откуд, наићи неко »мекше« време. Кад је из бригадног листа, 1945, био прекомандован у редакцију »Слободне Војводине«, већ после недељу дана објавио је репортажу која га је извела пред агитпроп Покрајинског комитета партије. Од тог септембарског случаја, Слободан Глумац и Тодор Чегар - тако се звао колониста, јунак репортаже - нису прекидали »комуникацију« са чуварима идејне чистоте новина. Мењали су се називи надзорника - Комисија за штампу СКЈ, секције за информисање ССРН, издавачки савети.

У чему је, онда, тајна новинара Слободана Глумца, који је у истим условима направио оно што ником пре њега, у претходних девет година после ослобођења, није пошло за руком? Одговор даје Томислав Милиновић, прво Глумчев приправник, па скупштински извештач и његов наследник на врућој столици главног уредника:

»Шармантан у мисаоним порукама и доскочицама, веома демократичан у схватањима, мускетарски ноншалантно је прелазио преко рана и дубоких посекотина које је задобио у двобојима за информацију.«

Глумчева одгонетка на загонетку новинарског успеха гласи: Новинар прихвата вишеструки ризик, ризик сваког сата, ризик сваког ретка, ризик који се крије у свакој речи, том једином незаменљивом, а тако опасном средству бављења новинским послом. И никад не помишља да ради нешто друго, лакше, лагодније, што носи мање муке, што доноси мање ожиљака.

Је ли Слободан Глумац већ у раној младости знао једну Аристотелову дефиницију, или је генетски био такав, тек свако ко га је познавао ближе, ставиће руку у ватру да се речи античког филозофа односе и на овог умног, часног човека, који је дошао на свет 23 века касније: Човек који је способан да логички размишља, који је свестан моралних захтева, али исто тако и сложене ситуације у заједници, умеће да дође до тачног закључка о томе шта у тој ситуацији треба чинити и да то што је закључио и учини.

Још незараслих рана, и видљивих модрица, после удараца које су му задавали, настављао је да се бори на свој начин. Није дефетистички одгађао добре предлоге због тога што за њих »још није време«, нити се заклањао иза изговора: »Таква су времена«.

Привидно миран, горео је на ватри сукоба демократских идеја са носиоцима моћи. Није узмицао, али се није ни упуштао у безизгледне полемике. Сматрао је да треба развијати систем хуманих права, а не чувати режим од промена.

Познавао је »Вечерње новости«које су у Београду излазиле крајем 19. и почетком 20. века. Знао је и судбину краткотрајних покушаја да се и средином 20. века у Београду одрже вечерњи листови. Али је знао и како треба упијати добро из прошлости и одбацивати ново које се намеће у текућој траци времена. Знао је »у душу« немачке, аустријске и француске булеварске листове, али и шта од те »шарене душе« не може да успева на нашем тлу.

Немачку дефиницију булеварског новинара (онај који, кад нађе длаку у супи, више прича о длаци него о супи) није прихватао у целини: може се, поводом длаке, о хигијени, али се мора знати да се људима дугује и супа, и уз супу.

Кад је лист обезбедио прилив вести и садржајних извештаја, пред искусније репортере поставио је задатак: нађите проблем и тако га осветлите да шест месеци о томе нико ништа ново неће имати шта да напише - уколико се не догоди нешто ново. Тако се родио »досије«, аналитички жанр, студиознији од недељних коментара у »озбиљним« листовима. Али, и даље су доминирале вести и извештаји. Кад је приметио да у новинарској ложи на хиподрому нема свог извештача, извештај је написао он, главни уредник.

Кад су дописници постајали »неподобни« за локалне врхушке, кад им је претио изгон из града, успевао је ауторитетом листа, а и личним залагањем, да смири озлојеђене те »мале богове«. Од дописника је тражио да умеју да »покажу зубе«. Јер, ако цео град нешто зна, а тога нема у новинама, и лист и дописник изгубиће углед. Уредници су добро знали да је најтеже »водити брод по мирном мору«, кад се ништа не догађа.

Глумац је упорно тврдио да се стално нешто догађа, само то треба открити и написати тако да буде разумљиво целом милиону читалаца. За такве текстове, који се не намећу драматичним почетком, који, као земљотрес, прво дају само знаке да се нешто »унутра« спрема, потребне су само три ствари: компетентан новинар, богата документација (ради упоређивања) и веродостојна информација која садржи нове чињенице и нова објашњења. То »само« подразумева »све« оно без чега нема новинара.

Кулоарски шанк-критичари тврдили су да Глумцу до савршенства недостаје само - више храбрости. Полувековни живот овог листа је доказ да је добро одмерена храброст неупоредиво боља од бучне, која кратко траје.

Ови записи су тек делић великог и разноврсног животног дела Слободана Глумца, тек делимична слика његовог новинарског стваралаштва. После »Новости«, водио је »Борбу«, основао ТВ Новости и Студио Б, бриљантно извештавао из Немачке и Француске, кад су у тих осам година то биле земље немира - једне подељене, друге притиснуте драматичним опраштањем од колонија. Његове препеве са немачког и француског, према књижевној критици, потписали би и сами аутори.

И филм му је био више од хобија: од расправа о новом таласу, до сценарија за акциони филм »Потрага« који нас је представљао на фестивалу у Карловим Варима. Култура је шира од елитизма, па је објавио духовити бонтон »Свакодневни протокол«, а мини-примере је штампао у »Борби« на простору не већем од длана.

Написао је надахнуту књигу о Београду, уредио зборник у којем је назив сваке улице добио сажето тумачење, ко, шта, зашто. Био је мера у свему чега се дотицао, нарочито у дугој борби против догматизма и примитивизма, мада је и сам догматизам сматрао примитивним »интелектуалним« арбитрирањем.

Многе колеге из старијих генерација, на питање какав је био Слободан Глумац, као по договору, имале су исти одговор: »Таквих новинара више нема.«

Прикажи 10 вести Прикажи све вести