Најбоља је она жена која - слушајући - уме да заповеда - поручују стари Латини. Овом умећу, међутим, није било лако дорасти. Јер, историјске, социолошке и културолошке околности су биле такве да је жена углавном морала да буде она која слуша. Чинило се као да је предодређена да буде подређена. А онда је почело да јој се замера да је постала превише доминантна. Она која заповеда. Да ли је тај преврат стигао као последица битке за равноправност полова? Је ли она те плодове распрострла на брачну “трпезу”, понудивши нови однос моћи? Или су ствари и даље шаролике, па је у неким породицама мушкарац и даље тај који лупа шаком о сто, а жена та која ћути и клима главом, док је у неким другим домовима завладала равноправност? Ко је данас заправо глава куће?

У потрази за одговором на ово питање, помогла нам је Елена Кузмановић, психолог и психотерапеут. Саговорница “Живота плус” каже да се модел породице свакако битно променио.

- И још се мења, па нисмо у потпуности сигурни у ком правцу иде та промена - наводи психолог. - Супружници су равноправнији, показују више поштовања и уважавања према деци, развијају се здравији односи. Али свака промена делује стресно по старе обрасце и у неким деловима друштва они почињу да јачају као нека врста супротстављања новинама. Зато се паралелно јавља и погоршање односа међу половима, постаје израженији патријархалан модел, а насиље у породици се повећава као екстремна манифестација дисбаланса моћи.

Модел брака у транзицији

Истраживање канадских научника је показало да су жене све незадовољније резултатима битке за еманципацију и равноправност, јер су им се са њом обавезе утростручиле, а привилегије постале неосетне. Чак 60 одсто дама је изјавило да осећа снажан терет у браку, јер се од њих очекује да буду не само добре супруге и мајке, већ и подједнако посвећене каријери и кућним пословима. Међутим, 30 одсто испитаница је изузетно задовољно својим положајем на брачном терену, јер, како наводе, то што су школоване и зарађују добро, па и више од супруга, даје им право да се за већину ствари питају и да важне одлуке доносе како оне хоће. Наша саговорница, међутим, сматра да је нов модел породице довео до усложњавања улога оба пола.

- Од жене се сада очекује да привређује и брине о породици, док је раније њена улога више била усмерена на дом, а мушкарчева на привређивање. Међутим, даме постају све више пословно утицајне, а улога коју очеви имају у подизању деце и провођењу времена са њима постаје све важнија, тако да су оба пола добила додатне обавезе. Чини ми се да се сада више него икада челна позиција дели на две особе - наводи Кузмановићева.

Некада је било кључно то да је онај ко ради и доноси новац у кућу - “главни”. Који су данас критеријуми за освајање “владајуће” позиције? Саговорница каже да новац и даље диктира ко ће доносити одлуке.

- На срећу, то су сада оба пола, и често није обавезно да онај који више зарађује буде мушкарац, као раније. И даље је немогуће раздвојити моћ и новац, па и породице нису имуне на такву поставку ствари. Међутим, постоји и тежња међу паровима да свако доминира у областима у којима се осећа сигурније и компетентније, па се на тај начин допуњују. Било би добро да то буде у складу са потребама сваког појединачно, а не споља наметнутим родним улогама. Самим тим и доношење одлука постаје предмет договора или већих квалификација једног од партнера за одређену област, па се тако мења и ко ће када бити у “владајућој” позицији - каже Елена.

Цела прича истовремено може да зависи од карактера и навика, а мање од тога ко више зарађује или ко је образованији. Карактеристике личности су одувек играле важну улогу, само су друштвене околности дозвољавале да се оне мање или више испоље.

- У сваком партнерском односу се успоставља динамика која одређује позиције оба партнера и то ко ће преузимати коју одлуку. Ако је жена амбициознија по питању професије, а мушкарац више жели да се посвети породици, у реду је да им то буде омогућено, без обзира на очекивања друштва. Поделе на којима се раније инсистирало нису донеле добро ниједном полу и стварале су раздор између супружника, јер су очекивања била вештачки наметнута и можда у потпуном нескладу са тежњама особа. Тако су, рецимо, мушкарци били под притиском да целокупна егзистенција зависи само од њих. Потенцијали жена су били ограничени на активностима које их нису развијале и живеле су у сталном зависном односу од партнера, а то је рушило њихово самопоуздање. Данас се људи више спајају по сличности, што даје наду у квалитетније односе у породици - каже психолог.

Номинална власт

Данас неретко чујемо да су мушкарци само “номинална власт”, доминантни само формално, а да заправо о већини ствари пресуђују жене. И ту не говоримо само о свакодневној бризи о деци, боји гардеробе која ће им се купити и намирницама које ће уносити, него о томе како ће тећи њихово образовање, када ће купити стан, променити ауто, где ће отићи на летовање, у којој банци подићи кредит...

- Одувек је постојало уверење да је власт мушкарца у породици “номинална” и да је он глава куће, али да је жена “врат” који ту главу покреће. Односи често јесу функционисали на тај начин, али је постојала транспарентна неравноправност која је жене стављала у положај да се на прикривеније начине изборе за своје жеље или права. То је стварало неравноправност у односу, јер свакако није добро да се на било који начин манипулише позицијама и улогама у браку, нити то доводи до здравог односа. Постојала је могућност и да се неки парови добро осећају у таквој традиционалној поставци, али то свакако има везе и са многим другим факторима који утичу на стварање односа (тип личности, квалитет љубави и породична историја) - каже психолог.

Можемо ли на крају да извучемо закључак да су многе жене заправо одувек владале, али из сенке, док је то сада само транспарентније, видљивије? Наша саговорница сматра да то, ипак, није могло да важи генерално, али да су припаднице нежнијег пола одувек имале снажну моћ.

- Само се та видљивост разликовала. Сада постоји макар привидна равноправност, за коју је и даље потребно много борбе да би постала стварна. Више немамо оправдања да неко нешто ради “јер је мушкарац или жена”, већ зато што је таква особа. Жене данас добијају више водећих позиција у послу него раније, па је и њихова економска моћ јача, али постају и оптерећеније све већим захтевима које постављају саме себи или добијају од околине императиве да буду успешне у свим областима. Све промене доносе и плаћање одређене цене, а у овом случају је тај цех можда велики притисак који стављамо на себе да можемо и морамо све - закључује психотерапеует.

ТЕРЕТ ВАСПИТАЊА

Жене које имају узор у мајци која се пита за све, углавном постају на исти начин доминантне у породици коју формирају. А када се “сударе” са мушкарцима чији су очеви били “битнији”, како тај брак изгледа?

- Ми улазимо у брак са теретом васпитања из примарне породице, који нам својим примером постављају родитељи. Ако смо имали среће да смо расли у добром и функционалном окружењу, трудићемо се да сличан модел пренесемо. Међутим, уколико смо научени да је дисбаланс моћи нормалност, онда ћемо од старта покушавати да успоставимо сличну структуру - доминацију или субмисивност. Проблем сукоба моћи је један од водећих разлога за развод, јер управо немогућност да успоставимо равноправност узрокује исцрпљујуће свађе, надмудривања и неодустајање од ината и беса. Борба за превласт постаје битнија од љубави. Добро је када су обе особе у браку снажне и желе да удруже снаге у једну моћну комбинацију која ради за породицу, а не против ње - поручује психотерапеут.