ЉУБОМОРА је највеће неспокојство, насиље над собом и над другима - записао је Јован Дучић и додао да она дефинитивно нема памети. Осуда је стигла и са друге, медицинске стране, када ју је Светска здравствена организација сврстала на листу психосоматских болести. Говорећи о поседничкој љубомори, психолог Макс Маркузе је у причу увео и посесивност. Истраживање минхенског Друштва за рационалну психологију је показало да у две трећине случајева љубомору условљава управо тај поседнички захтев, осећај да је партнер ништа друго до наша својина. Тако је на површину испливало сазнање да љубав има претњу и у облику љубоморе и посесивности. И да су то, колико год их лаички мешали, два различита осећања. Где се она сусрећу, а где се разилазе, како се манифестују и колико је које опасно за везу, али и здравље, па и живот партнера, објашњава нам Жељка Курјачки, психолог и психотерапеут.

- Љубомора и посесивност су различита осећања са различитим коренима, али имају врло слично последично понашање и због тога се често мешају - каже саговорница "Живота плус". - Партнер који осећа љубомору страхује да ће бити остављен због треће особе, коју процењује бољом и привлачнијом од себе. Љубомора је најчешће последица несигурности у своју привлачност и степен вољености. Уколико је оправдана, тада не бих рекла да говоримо о љубомори него о забринутости, о реалној процени да постоји опасност да изгубимо дечка/девојку. Посесивност, с друге стране, није толико везана за страх од треће особе, колико за жељу да партнер припада само нама, да контролишемо његове активности, чак и осећања и размишљања, како бисмо умирили зебњу да ћемо бити остављени и изиграни.


АГРЕСИВНОСТ КАО ПОСЛЕДИЦА

Неповерење у партнера манифестује се и љубоморним и посесивним понашањем. Нема ту простора за рационалност, ако смо у грчу да ћемо бити преварени или насамарени. Страх да се не испадне наиван је, каже психолог, често важна одлика и једне и друге емоције. Између њих је и иначе врло танка линија, јер се многоструко преплићу.

- Када неко осећа љубомору, односно страх да ће трећа особа да му "преотме" љубав, да ће га партнер напустити због неког, може да почне да се понаша посесивно - да проверава, сумњичи, испитује... И све то у циљу тражења доказа да не постоји нико трећи (па да тада осети олакшање и растерећење) или, пак, да такав неко постоји (па да спречи да испадне наиван). Када особа осећа посесивност, неретко страхује да може да изгуби контролу над партнером тако што ће се он заљубити у неког другог. Последица таквог осећања је - љубоморно понашање - објашњава Жељка.

Сваког дана се догађају злочини који се "правдају" страшћу, односно патолошком љубомором. Понекад је окидач за то више него баналан - краћа сукња, црвени руж, љубазан осмех упућен познанику, СМС порука колегинице... Партнери једни другима пресуђују из страха да ће бити остављени или преварени. Из бојазни са или без покрића да ће остати сами и унижени. Агресивност тада долази као неминовност. Зато је подједнако опасно имати љубоморног и посесивног партнера.

- Потпуно је свеједно да ли је у питању први или други случај, ако је неко склон физичком или емотивном насилном понашању. Које осећање ће претходити томе није толико важно. У трансакционој анализи постоји термин "психолошка игра", што је назив за начин комуникације који се понавља, за свађе које се изнова догађају, које као да следе исти образац и завршавају се једнако. Када се оне играју на такозваном трећом степену, тада више нису само непријатност и нешто што нарушава блискост и поверење између двоје, него имају озбиљне последице у виду физичког повређивања, дубоких емотивних озледа. Завршавају се обично на суду, у болници или на неки сличан, веома тежак начин, где је нечија репутација трајно уништена - наводи психолог.

НЕГАЦИЈА ЗДРАВЕ ВЕЗЕ

Упркос чињеници да ова два осећања никада никоме нису донела ништа добро, многи остају у убеђењу да је висок степен љубоморе знак велике, највеће љубави. Или да присуство посесивности у вези значи да нас дечко/девојка лудо воле и да тиме показују да не могу да живе без нас, што нама несвесно импонује. Понекад оба партнера деле то мишљење и на исти начин се понашају. Међутим, ту заправо изостаје здрав однос. Јер су то два лица наличја љубави.

- Претерана љубомора и посесивност не могу да опстану у нормалној вези, јер она подразумева да нам је добробит и срећа вољене особе веома важна. Постоје врло нездрави обрасци понашања и мишљења које научимо током одрастања и који нас прате касније у животу. Да би веза била здрава, обе особе би требало да буду свесне проблема и вољне да потраже помоћ. Ту нипошто није довољан један терапијски разговор, без обзира колико се после њега могу осећати добро. Када су овакви проблеми у питању, потребан је дубљи рад - упозорава психотерапеут.

Професор Ернест Борнеман из Беча тврди да је љубомора цивилизацијска неуроза настала васпитањем. И да културе које не познају појам поседовања, живе без ње. Колико оваква понашања зависе од супротне стране (од тога шта она у нама изазива), а колико је то карактерно, васпитно или генетски условљено?

- Узроци љубоморе и посесивности нису увек јасни и вероватно највише корена имају у васпитању. Да ли неко може да испровоцира код друге особе патолошку љубомору и посесивност? Не. Не могу се оправдати нечији груби и насилни поступци. Постоје везе у којима обе стране на једнак, патолошки начин тумаче осећања. Љубомора за обоје може да буде знак љубави и што је она већа, они верују да је већа и љубав - каже саговорница.


МОДЕЛИ ИЗ ПОРОДИЦЕ

ДА ли посесивност може без љубоморе? Саговорница "Живота плус" каже да може, мада се често манифестују у пакету. А, да ли ће се уопште појавити, зависи од много фактора.

- Иако две различите особе осећају исту емоцију, индивидуалан је начин на који ће је испољавати и које конкретне ситуације и аспекти ће за њих бити посебно проблематични. Најчешће у примарној породици учимо на која понашања ћемо касније гледати као на "проблематична" код партнера и која ће бити окидач за нашу љубомору - наводи психолог.


ТЕШКО ЈЕ РЕЋИ "ЗБОГОМ"

АКО нас партнер гуши/контролише/спутава, логично је да из такве везе бежимо главом без обзира, али се то не дешава увек. Понекад чак не реагујемо ни на гласан аларм да су нам слобода и живот угрожени.

- С једне стране свако има своје индивидуалне границе до којих правда и опрашта. А с друге стране, само бивање у таквој вези мења те исте границе. У таквом односу човек постепено губи наду, поштовање према себи, самопоуздање, понекад и социјалне везе, сопствене изворе прихода... и све му је теже да оде. Такве везе мењају особу. Она почиње да правда свог партнера, јер зна и његове добре стране, јер види и када се искрено каје због својих поступака. Тешко је о томе закључивати гледајући са дистанце - каже Жељка.