ЉУБАВ је када вам срце дрнда - гласио је један од најсимпатичнијих дечјих одговора у емисији "Кефалица". Да би дочарао како то изгледа, дечак је ручицама направио силуету срца које се снажно "мрда". Од љубави. А, шта је са вашим? Да ли је гласно или тихује? Негујете ли га? Јер били заљубљени или не, оно је вероватно "поље" које стално мора да се "култивише" да би увек било "плодно" и отворено за љубав. У противном, ако нам се дуго ништа не дешава на емоционалном нивоу, оно има велике шансе да се "запусти". Значи ли то да ће бити и мање способно за нови, прави партнерски однос? И може ли заиста наше емоционално биће да "зарасте у коров" ако га не негујемо, одржавамо само површне везе без улагања? Хоћемо ли тако имати оправдање пред собом и другима да више нисмо кадри да се заљубимо, да смо "отупели" и не умемо да се дајемо нити прижељкујемо да се то промени? Или је љубав као вожња бицикла - када једном "научимо" да окрећемо педале, никада више нећемо заборавити ту вештину?

Психотерапеут др Зоран Миливојевић каже да сви у детињству научимо да волимо и да будемо вољени.

- Та способност се никада не заборавља - напомиње саговорник "Живота плус". - Проблеми настају касније када људи схвате да љубавни односи нису само уживање и усхићење, већ се ту појављују и непријатна осећања попут страха од губитка, љубоморе, разочарања, остављености, туге... И онда када неко закључи да је "рањен" или "повређен", не жели да му се та рана понови, па може да се затвори. Многи баш тако живе - у страху од љубавне повреде. Али, ако се појави права особа, буди се и нада да би поново могли дa остварe љубав. Типично је да се тада не иде снажно и силовито у ново, већ се веза гради полако и опрезно, све док се не осетe прихваћеност и сигурност.

ЗАКОМПЛИКОВАЛИ СМО ЕМОЦИЈЕ СВИ увек, уверава нас Миливојевић, имамо два избора - или ћемо бити усамљени или ћемо се љубавно везати за неког. - Међутим, како смо веома закомпликовали и љубав и односе, многи се налазе "негде између". Решење је да расту и да се емотивно развијају као личности. То значи да постану емотивно писменији: да науче да разликују љубав од заљубљености, као и љубав од везе и да освесте какву везу траже. Радећи на емоционалној писмености они почињу боље да функционишу на подручју љубави и бивају срећнији - објашњава психотерапеут.

Љубавна пензија

Онда када више нисмо толико млади и занесени, неретко нам се чини да више нисмо ни толико заљубљиви. И као да себе и убедимо у то. Одбијамо да упознајемо људе или се виђамо са неким штедећи се. Шкртаримо у исказивању осећања, чак и отворено кажемо: "Не могу више да волим/немој да се заљубиш у мене/нисам за озбиљну везу". Зашто се то дешава?

- Зато што смо разочарани. На тај начин себе другом представљамо као неког ко је много пута био повређен и разочаран, па је одустао од везе. Међутим, то често није искрено, јер се подсвесно надамо да ће нови партнер бити другачији и да ће нас извући из "љубавне пензије". Ако неко није успео да до прве половине тридесетих година пронађе партнера са којим има чврсту и стабилну везу, тада вероватно није добро бирао - тврди психотерапеут.

Као главног кривца за то, наш саговорник "прозива" - заљубљеност. Јер када препуштамо искључиво срцу да бира, тада се у ствари препуштамо нашим несвесним психичким процесима.

- Уколико смо много пута били очарани, мисливши да је други идеалан, онда је најнормалније да смо исто толико пута били "разочарани". Све док не повећамо властиту емоционалну писменост, док не спојимо мозак са срцем (док не сазримо), бираћемо на исти, погрешан начин. Дакле, не треба ићи у "љубавну пензију", већ треба бирати на други начин. А да бисмо то постигли, морамо прво да схватимо зашто смо се руководили старим избором и шта он говори о нама - каже Миливојевић.

Већина, међутим, нема навику нити сазнање да би требало нешто да промени. После дуге везе осећа бол, тугу или празнину. Због неких преломних животних момената или због једног краха постаје дефанзивна. Унапред одустаје од нових покушаја да буде срећна. Став психотерапеута је да би, напротив, сваки љубавни неуспех требало да буде разлог за самопреиспитивање.

- Ако љубав са једном особом није довела до стабилне и обострано задовољавајуће везе, сигурно постоји разлог за то. Најлакше је, али и најмање паметно, рећи да је други крив за све, и да су људи такви, тако да не желимо да будемо са неким новим да нам се не би поновио исти бол и разочарање. Свако мора да се суочи са својим делом одговорности, а самим тим и кривицом за неуспех - саветује саговорник.

Бежање као одбрамбени механизам

Није реткост и да мушкарци мисле да су "мачо" ако девојкама одмах кажу да не рачунају на њих у смислу посвећености и "бујања" емоција, јер они нису "тип за везе". И то зна да буде показатељ велике незрелости. Али то и даље не значи да они нису способни за комплексан, пун однос. Обрти су могући.

- Људи, када се упознају, праве неку врсту психолошког уговора на основу којег заснивају темељ односа. За разлику од жена које су више усмерене на емоционално везивање, мушкарци због тестостерона сексуалније доживљавају жене. Због тога су способни да раздвоје секс од љубави. Када им се нека девојка допадне, они би да је "пробају", па на основу тога да виде шта ће даље. Да би дошли до циља, често се представљају као да траже везу, или се стварно заљубе, али када остваре оно што су хтели, охладе се, постаје им незанимљиво и желе да оду. Како се девојка у међувремену везала, она је тужна због раскида и често се осећа разочарано, искоришћено и одбачено. Дакле, најгоре су оне ситуације када мушкарац тражи само секс, а представља се као да тражи љубав, па онда прави обрт и одлази. У том смислу, мушкарац који на почетку јасно каже шта жели (секс) и шта не жели (љубавну везу) покушава да отворено уговори однос који њему одговара. На девојци је да ли ће то да прихвати или не - објашњава психотерапеут и додаје да је друга ствар када мушкарац до средине тридесетих не успева да изгради стабилну везу, јер то говори о његовој емоционалној инфантилности.

Уосталом, то што нам понекад изгледа као да смо "запуштени", па ни не покушавамо да изградимо један леп љубавни однос, може да буде чист одбрамбени механизам. Понекад несвесно одбијамо праве особе из свесног страха да се не заљубимо и да та веза не прерасте у брак, а ми превише волимо своју слободу.

- Једни се боје да ће прерано, док још нису "проживели", да се вежу за неког. Други се плаше да се чврсто вежу, јер верују да ће бити остављени и због тога дубоко повређени. Трећи мисле да би у том случају изгубили себе, јер би у свему угађали партнеру, па би одустали од својих жеља. Дакле, има различитих логика које чине да људи "беже" од оних за које мисле да су им опасни зато што би могли да буду "прави". Тада по правилу бирају недоступне партнере: оне који су већ у вези/браку, живе у другом граду/ држави или који и сами нису за везивање - наводи Миливојевић.

А, шта уколико дуго нисмо имали озбиљну везу, а онда се појави особа која нас тргне из летаргије, да ли је тај стимуланс довољан да се подсетимо шта значи имати везу и како се у њој понашати? Или је то нешто што се делимично и заборавља, па више не знамо да ли је нормално да се сваког дана чујемо, којим темпом да се виђамо, да ли је у реду да планирамо заједнички одмор? Саговорник подсећа да људи који су дуго сами изграђују своје ритуале као начин живота и организовања времена.

- После дуже везе или развода они прихвате да су сами и организују се на начин који им највише одговара. То се најчешће дешава после четрдесете. А када се појави неко нов, веома опрезно ступају у везу, полако га пуштајући у свој живот. То је сасвим исправно, јер тако усклађују заједнички темпо, успостављају оптималну дистанцу, односно блискост и полако прихватају једно друго. Проблем наступа када једна страна жели да пожури, да везу што пре дефинише на нов начин или да се што пре браком озваничи - каже психотерапеут и упозорава да није добро журити, јер у журби једна страна може да направи уступке које заправо не жели.