Људска величина и врлина огледају се, између осталог, и у томе колико смо спремни да праштамо и пружимо још једну прилику онима који су нас "повредили". У било ком сегменту живота. Чини се, ипак, да највише уме да заболи када нас партнер изневери. Емоције надјачају разум, па разочарани и огорчени помислимо да нико није вредан праштања и нашег бола. Да ли је баш тако? Треба ли емотивном партнеру дати прилику да се искупи за почињени "грех". Клинички психолог и лајф-коуч Љиљана Јагодић сматра да свака особа заслужује другу шансу а од ње зависи хоће ли је искористити. Али грешку не треба тражити само у поступцима партнера већ је неопходно сагледати околности које су до тога довеле, па чак да ли смо и сами томе допринели.

- Партнеру увек треба дати другу шансу, као и сваком човеку - сматра Јагодићева. - Превара је најчешћи разлог због кога се људи разводе или раскидају. Кад нам се тако нешто деси, неопходно је загледати се у себе, преиспитати и препознати своје емоције. Да ли одговарамо на превару из љубави или повређене сујете? Да ли је могуће тврдити да неког волимо, а да не можемо да опростимо? У љубави нема места сујети и егу. Љубав је увек радост и спремност на давање. Партнерски однос се не заснива на томе да се нешто узме, већ и да се пружи. Дајте себи времена да разумете партнера, зашто је тако нешто урадио, да ли у томе има и наше кривице? Да ли нас је преварио са циљем да нас повреди или је то био лакомислен потез у који се упустио без размишљања?

Преиспитивања и очекивања

Осим преваре, шта најчешће доводи до преиспитивања односа са партнером? Наша саговорница тврди да нас на то често наводе неиспуњена очекивања која су последица наших животних уверења и вредности које смо понели из примарних породица.

- Сви улазимо у везу очекујући нешто од те особе и односа. Кад се двоје одлуче на заједнички живот, у њему их има шесторо: њих двоје и њихови родитељи. Свака породица је систем за себе и свако из тог система носи одређена очекивања. Можда обоје желе брак, али често се схватање како брак изгледа разликују међу партнерима. Ако је мушкарац одрастао у породици у којој није било блискости међу члановима, у којој се емоције нису показивале, никад није видео оца и мајку да се грле, велика је вероватноћа да ће и он бити такав. Жена, која је одрасла у породици у којој су сви јасно показивали осећања, у којој је отац неизмерно исказивао љубав и пажњу према мајци и деци, очекује таквог мужа. Код таквих особа сигурно долази до неиспуњених очекивања, они се удаљавају једно од другог. Чак и кад се не појави трећа особа, однос се прекида.

Али уколико постоји љубав и воља међу партнерима да се однос поправи, треба покушати. Чак и кад један од партнера можда није расположен да иде на саветовање. Ако су обоје вољни да раде на промени, онда је успех загарантован. Шта значи успех у овом случају? Значи да је њихов однос много квалитетнији и да се у њему обоје осећају испуњеније и задовољније. Кризе у емотивном односу се дешавају баш зато да би их навеле на промене. Да није било кризе, не би ни радили на односу. Свака емотивна веза је после нове прилике јача, јер се партнери кроз кризу мењају и развијају.

- Тада људи сагледају себе, па и сам однос са неке друге тачке, са новим облицима понашања и науче да своје потребе задовољавају на квалитетнији начин - наглашава психолог Љиљана Јагодић. - Кад себе прихватите као особу која није савршена, која увек може нешто ново да научи и да се промени, онда није проблем да и партнеру дате прилику, да га боље разумете и помогнете му да кроз промену прође заједно са вама. Емотивна веза постаје квалитетнија кад се особе у њој промене. Мењајући себе, мењате и очекивања. Расте самопоштовање, али и поштовање према партнеру. Прихватате и своју одговорност за све што се десило, као и за оно што ће се тек дешавати. И сигурни сте у то да можете одговорити на потребе партнера баш на начин на који је њему потребно, једнако као што сте сигурни у то да он може исто пружити вама.

Емоционална (не)писменост

Да ли у данашње време олако одлучујемо да ставимо тачку на емотивни однос, чак и када партнер можда заслужује још једну прилику?

- У савременом друштву траје процес у коме се жене све више осамостаљују и неки социјални разлози (финансијска зависност, срамота ако си разведен и слично) више не постоје. Негује се и култ сопствене личности, где је потреба да вам је добро прерасла у себичлук. Рад на себи и остваривање циљева, стављање себе на прво место не подразумева да то радимо на штету других. Спиритуална потреба да другу особу учинимо срећном и допринесемо њеном развоју се све више губи, а оног који је такав описујемо као наивног, најблаже речено. Заборављамо да смо социјална бића и да само кроз однос са другима можемо у потпуности да се остваримо. Волети себе, значи, пре свега, прихватити своје мане и недостатке и могућност да нас други воле тако несавршене.

Уколико партнеру не дате другу шансу то је показатељ личне неспремности да радите на себи, наглашава саговорница. Најлакше је повући се, мало патити, па покушати поново. Или потпуно одустати од емотивног односа. Уколико не упознамо и прихватимо себе, велика је шанса да опет нађемо сличног партнера. Проблем је, каже, и што смо врло површни у исказивању емоција. И не само у томе, већ и у њиховом препознавању и јасном дефинисању.

- То се данас зове емоционална (не)писменост, што социолози и психолози објашњавају све бржим темпом живота и стицањем материјалног - сматра психолог. - Заборављамо на своју духовност и на то да су емоције покретачка снага. Чак и пословног успеха. Сваки психолошки проблем је узрокован управо непрепознавањем и неприхватањем својих емоција. Готово да нема особе која није анксиозна, гранични поремећај до пре двадесетак година није ни постојао у номенклатури психолошких поремећаја. Емоције које не чине да се осећамо добро, негирамо, рационализујемо, потискујемо. То што се правимо да их нема, не значи да је тако. Управо потиснуте емоције и доводе до озбиљних не само емотивних поремећаја, већ и многих психосоматских болести. Живимо у времену када није добро показати емоције, јер одмах сте окарактерисани као слабић. А нико не жели то да буде.


ПРЕКО ЧЕГА НЕ ТРЕБА ПРЕЋИ?

Ипак, постоје ствари преко којих не треба прелазити:

- То су агресија и злостављање. И физичко и емотивно. Онај ко то једном учини, урадиће и други пут. Једнако као што ће и нека доминантна и манипулативна жена наставити тако да се понаша, уколико не сагледа да греши и да треба да се мења. Што је редак случај са таквим особама. Најчешће се у таквим околностима ради о социопатама или чак психопатама, особама које нису у стању да развију однос љубави и поштовања.