ЉУБАВ не бира. Ни године, нити навике. Ни веру, нити нацију. Љубав не мари. Ни за социјални миље, нити за образовање. Ни за професију, нити за материјални статус. Љубав долази тамо где жели. Кад пожели. Колико зажели. И зато, не тако ретко, само пригрлимо стварност која нам се догодила, и кажемо: "Па да, супротности се привлаче". Ми смо социјално "хиперактивни", а заљубили смо се у партнера који је наша крајност - асоцијална личност. Листа наших пријатеља је непрегледна, а његова упадљиво оскудна. Ми савршено лако улазимо у комуникацију са непознатима, а он је тешко одржава и са познатима. Код нас је брига за друге константа која се подразумева, док су у његовом фокусу други тек испрано бледа тачкица. Али - живела љубав! Само да се волимо, а остало ће доћи на своје. Хоће ли? Колико је љубав довољна да "испегла" овакве различитости? Да ли њена почетна заводљивост може скупо да нас кошта, када се једног дана отрезнимо и схватимо да више не можемо да се суздржавамо у изражавању социјалних потреба, лишавању богатства друштвеног живота који смо водили? Или, ако смо по природи повучени, да се претварамо да можемо да се отварамо према људима, само зато што желимо да усрећимо партнера? А радије бисмо седели само у двоје.

Колико је степен развијености социјалне интелигенције, односно њено неподударање, кључно за здраву перспективу емоционалног односа, покушали смо да сазнамо у разговору са Леонором Павлицом, психологом и конструктивистичким психотерапеутом. Саговорница "Живота плус" на почетку разрешава значај ове вештине у свим сферама постојања.

- Ако пођемо од најпростије дефиниције социјалне интелигенције која је описује као способност успешне изградње односа и сналажења у различитим социјалним контекстима, скоро да не можемо да замислимо ниједну сферу живота у којој она није неопходна - каже психолог. - Људи су по природи релациона бића, и као такви морају да ступају у социјалне интеракције где год се затекли - на послу, у породици, са пријатељима, комшијама... Новије студије показују да је она и значајан предиктор здравља, јер је усамљени појединац подложнији стресу, здравственим проблемима и депресији. Такође, веома снажан утицај има и на партнерске односе, будући да су неке њене компоненте - способност разумевања осећања и намера других, слушање са пуном присутношћу, брига за друге, разрешавања конфликта, толеранција, добра самоконтрола...

КАКО НАПРАВИТИ КОМПРОМИС

Заљубљеном срцу разлике и различитости нису терет. Напротив, делују као мамац. А, онда се заљубљеност преточи у љубав, па јаке емоције нивелишу јаке супротности. Међутим, уколико је једно од партнера знатно мање социјално интелигентно од другог, може ли то временом да постане камен спотицања у вези, а поготово у браку?

- Социјално интелигентнија особа ће, по дефиницији, бити довољно осетљива за емоционалне и друге потребе партнера. Моћи ће лакше да дешифрује како се он осећа, да успостави јаснију комуникацију, регулише његова унутрашња стања, буде толерантна и оријентисана на решење проблема. Она је за свог партнера значајан модел, јер на срећу, социјална интелигенција није непроменљива и може се значајно мењати и развијати. Али проблем може да настане ако је партнер социјално интелигентније особе сувише сујетан да би прихватио његово "туторство" - објашњава психотерапеут.

Узмимо на пример да један партнер има широк круг пријатеља, друштвен је, лако улази у разговор са људима и спонтано склапа пријатељства, док је други асоцијалан, фокусиран на једног или ниједног најбољег друга и без жеље (и вештина) да се креће у друштву пријатеља свог партнера. Једно од двоје тада мора да се жртвује да би веза опстала, зар не?! Стручњаци то објашњавају врло сликовито.

Depositphotos

- Терати дружељубиву особу да се одрекне дружења, подједнако је страшно као и силити повучену особу да мења навике. Дружељубивост и повученост су две легитимне стратегије бивствовања у свету. Повучен партнер не би смео да од дружељубивог захтева пуну покорност и симбиотску упућеност искључиво на њега, док дружељубиви мора исто тако да пронађе разумевање за периоде осаме свог партнера. Идеално би било наћи се на пола пута и задовољити потребе обе стране колико је то могуће. Све је у реду док нису у питању патолошке форме које је Големан, чувени истраживач социјалне интелигенције, идентификовао као мрачну тријаду, а то су нарцистична, макијавелистичка и психопатска структура личности - каже Павлица.

ЕКСТРЕМИ И ЖРТВЕ

Жртва у име љубави има широку лепезу израза, боја и дубина. И вечна је. Од одувек до заувек. А, уколико се зарад срца жртвује партнер са развијеним социјалним вештинама, колико је та жртва опасна? Могућ је следећи сценарио - он нагло престаје да излази са дугогодишњим пријатељима, више се не чује са њима онолико често као раније. И онда се преко ноћи пробуди у неприродном облику - усамљен и осамљен. Да ли такви "компромиси" уопште смеју да се праве зарад љубави?

- Не би требало, али сматрам да то не би ни могло да се деси социјално интелигентном појединцу. Јер он је у стању да препозна и предвиди намере другог, и без обзира на заљубљеност као потенцијално ометајући фактор, не би требало да буде њоме заслепљен толико да његове социјалне вештине падну у воду. Без обзира на његов капацитет да брине за другог, да саосећа и прилагођава се различитим условима, он је превасходно социјално аналитичан, сналажљив и зна да се сачува од оваквих замки - тврди психолог.

А, шта се одиграва на другој страни емоционалне "позорнице"? Да ли асоцијални партнер почиње себе да тера на дружење, изласке, путовање са другим паром? Колико је то уопште изводљиво или је само могуће као претварање кратког даха? Као опсена.

- Асоцијални партнери, у намери да усреће другу страну, често покушавају да прате његов ритам, али ће, уколико то остане непрепознато од стране партнера, после неког времена осетити да су одустали од себе и својих потреба. Ипак, склона сам да верујем да ће социјално интелигентнији партнер, као пронициљива и сензибилнија фигура, осетити ову "лажну" поставку и отварањем дијалога успоставити нови ритам и динамику односа на начин да мање оптерети партнера - оптимистична је саговорница.

Depositphotos

Неке поставке су очигледне. Страст и заљубљеност нам углавном замагле стварност, па можда ни не примећујемо или нам не смета што је наша друга половина наша крајност - асоцијална или хиперсоцијална. Улазимо чак и у брак помућене свести. А, колико је заправо та противречност још опаснија у животу под истим кровом? Јер једно од супружника ужива када припрема вечеру за пријатеље, породично летује са њима, а други се у томе не сналази, негодује тихо или гласно, избегава/саботира окупљања. Па онда дођу деца, и једно их васпитава да буду социјално освешћена, а други не може против себе, па им на дневном нивоу пружа пример осаме.

- Много је случајева формирања заједнице између два екстрема. На неки начин то може да буде и заводљиво - дружељубивом појединцу се повучени чини мистичним и тајанственим, а повученом овај динамичним и неухватљивим. Из контрасних позиција, ипак, често може да настане потоње неразумевање у браку које зна да кулминира и прекидом односа. Међутим, не може се констатовати да су овакви бракови осуђени на пропаст. Ако међу њима владају разумевање, толеранција и добра комуникација, ове препреке се могу успешно превазићи - каже психолог и поручује да се људи и током брака развијају и заједно расту, па би године које предстоје могле да ублаже ову, наизглед, непремостиву разлику.

СПОЈ СЛИЧНОСТИ НЕ ГАРАНТУЈЕ СРЕЋУ

АКО се супротности привлаче, често се баш овакве супротности привуку. Али, саговорница "Живота плус" каже да то не мора да значи да имају мање шансе за леп однос од оних који су слични.

- И наизглед слични људи, по амбицијама, жељама и поривима могу да склизну са правог пута, уколико су усмерени само на лични развој. Они онда подсећају на две узлазне линије, али које су паралелне једна са другом и нигде се не укрштају. Заједнички рад на односу, дакле укљученост и инвестираност оба партнера, кључ је за успех, ма колико различити они били - каже психотерапеут.