Загрљај, најфинији барометар блискости и поверења. Могу да волим без загрљаја, али не и да грлим без љубави - записао је Руми и оставио нас да мало промислимо о себи. Када сте последњи пут загрлили вољену особу? Јесте ли јој скоро, онако без повода, рекли да је волите? Да ли вам је стварно стало да вам верује и да ви верујете њој или само по аутоматизму држите до поверења? Много питања за велику, а скрајнуту тему - блискост. Зашто је толико важна, а тако јој мало дајемо на значају? Где се рађа и како нестаје? Може ли љубав да плови у нове воде ако је на обали оставила блискост и потребу за њом?

Леонора Павлица, клинички психолог и сертификовани конструктивистички психотерапеут, подсећа да је она зачин без којег однос нема укус.

- Ако су градивне компоненте блискости узајамност, међусобно поштовање и емпатија, можете ли да замислите праву љубав без њих? Ја тешко. Однос лишен ових елемената пре личи на пословни, него на емотивни. Нажалост, последњих деценија као да смо управо преплављени баш оваквим релацијама - уговореним, прагматичним, безличним - каже психотерапеут.


Испуњеност против празнине

Истраживања показују да велики број парова стави тачку на везу, па и на брак, уз оправдање да су се удаљили од партнера. Нису срећни. Недостаје им блискост. Како се осећају људи који су је изгубили?

- На блискости треба константно радити, што значи вежбати вештине слушања оног другог, јасно комуницирати, пристајати на компромисе, поштовати одлуке и различите ставове партнера, бити спреман за активно разрешавање конфликта, саосећати... Особа која је остала без блискости ускраћена је за све наведено, осећа се сувишном, празном, незанимљивом, небитном, усамљеном. Осећа да је друга страна не поштује, да не деле исте визије, да су се негде мимоишли на путу развоја - објашњава Павлица.

А да ли је нужно да она одмах заживи, негује се и траје? Или она долази тек после заљубљености?

- Мишљења сам да блискост, у оном правом смислу те речи, на почетку неког односа ни не постоји. Она није категорија "све или ништа", као што је заљубљеност. Напротив, она се развија постепено, како схватамо да нам је нека особа битна. И то важи за све односе - родитељски, пријатељски, партнерски... Блискост се налази негде на пола пута између крајње аутономије са једне, и потпуне симбиозе, са друге стране. Ако је неко сувише самосталан, тачније самодовољан, тешко да ће се отиснути у правцу блискости - упозорава саговорница.


Уколико ствари посматрамо из тог угла, онда однос који почива на екстремној узајамности, у којој особе зависе једна од друге у сваком погледу, не можемо да говоримо о здравој блискости. Оба краја овог континума, додаје психолог, у неку руку су патолошка, док блискост подразумева избалансирану потребу за самосталношћу и узајамношћу.


Рецепт за срећу

Саговорница "Живота плус" причу о блискости затвара једном личном. Њени бака и дека су имали срећан и испуњен однос који је трајао пола века:

- Гледајући их, закључила сам да постоје два главна састојка за љубав. Дека је био машински инжењер, а његова омиљена разонода у пензији била је да сатима седи за радним столом и пројектује. Бака је ово "његово" време безусловно толерисала. Она се, као пензионисана медицинска сестра, тих сати бавила припремањем здравих оброка. Дека је то такође поздрављао. Постојали су и заједнички сати. Тада би играли карте, "мице", "црног петра" или "човече, не љути се". Били су и остали најзадовољнији пар који познајем. Да закључим, да би особе биле испуњене у неком односу, неопходно је да се несметано развијају - да имају свој простор у коме ће радити шта и како желе, као и да заједничким снагама раде на развоју самог односа. Ово нас враћа на почетну констатацију - ни потпуна стопљеност (симбиоза), нити потпуна отуђеност (аутономија) нису рецепт за срећу.

А, уколико то нешто суштинско из ко зна ког разлога изостане на почетку, не значи да неће моћи да се изгради током везе. Јер, како каже саговорница, суштина блискости и јесте да треба да се гради.

- На почетку људи углавном уђу у однос са жељом да фасцинирају, освоје, придобију другу особу. То неретко подразумева да ће више бити сконцентрисани на сопствени его, односно на своју самопрезентацију. Желећи да оставе што бољи утисак, склони су да занемаре потребе другог. Како време одмиче, фокус се полако помера са себе на однос и тако блискост лагано улази на мала врата. То значи да ће особа престати да буде компетитивна да би се доказала, а на то место ће ући сарадња - објашњава психолог.

После тога доказује се само блискост. Сваког дана и сваког тренутка.


УДАЉАВАЊЕ КАО ТРЕНД ВРЕМЕНА

Да ли је модерно доба потребу за блискошћу бацило на маргине?

- Нова времена доносе нове системе вредности. Данашњи је такав да изузетно цени лични интегритет, аутономију, самосталност, способност, успешност... Ове особине не морају да се нужно косе са блискошћу, али нас дефинитивно лагано удаљавају од ње. Емпатија је у већини случајева жртвована у корист самоцентрираности и личних амбиција. Због оваквих императива чини ми се да су чак и они који верују у блискост утишали своје гласове у страху од осуде и/или повреде. Тужно, али најмање је оних који отворено и радо глорификују блискост.


МУДРИ САВЕТ

Јесмо ли смо сви постали помало себични, па се увек прво побринемо за себе, да нама буде удобно у вези, па блискост нужно страда?

- У данашње време сви су помало одбрамбено настројени, где је главни циљ извући се без повреде. Све се убрзало па и везе. Партнери се очас посла мењају као на покретној траци, па већина није заинтересована да претерано инвестира у оно што ће ионако брзо проћи. У тој трци важније је сачувати "живу главу". Одавно нас је већ Ерих Фром упозорио у својој књизи "Умеће љубави" да ако желимо да будемо љубљени морамо исто толико развијати капацитете за љубав. Чини се као да га нисмо чули, или је прошло толико времена да смо заборавили овај мудри савет.