ДЕЦА нису бојанке. Не можеш да их испуниш својим омиљеним бојама - поручио нам је писац Халед Хосеини. И баш зато што не можемо, нису све мисли, навике и дела свих малишана "обојени" истим бојама. Код неких доминирају тмурнији тонови. А они асоцирају на безобзирност. Бахатост. Агресију. На вршњачко насиље и непоштовање ауторитета оличених у школи и просветним радницима. Прича о томе постаје једна од главних вести на дневном нивоу. "Девојчице шамарале школску другарицу", "Дечаку разбили главу на настави", "Испливао шокантан снимак насиља у школи", "Ђаци претили професору"... наслови су који нас "бомбардују" свакодневно. Иако је тежиште на вршњачком насиљу, све су учесталије приче и о агресивном понашању малолетника према наставницима, на који се наслања недавни случај физичког обрачуна ученика са директором једне школе. Просветни радници се неретко жале да су им везане руке. Да закон штити децу, па тако они немају више права ни да повисе тон у случају непоштовања правила на часу. Говоре да су генерације све горе, непослушније и суровије. Многи сматрају да је малолетничко насиље толико узело маха, да је ситуација постала безнадежна.

Међутим, Оливера Амиџић, дипломирани педагог и стручни сарадник у средњој стручној школи "Бранко Радичевић" из Руме каже да овој причи мора да се приђе и из једног другог угла. Да се види како да се помогне деци, а не да се оспе паљба на њих. Она се не слаже са тврдњом да је вршњачко насиље постало друго лице детињства и адолесценције.

- Оно се одувек дешавало, дешава се и, нажалост, дешаваће се, али ми смо склони да од сваког догађаја направимо сензацију, уместо да се бавимо његовим узроком - каже саговорница "Живота плус". - Ексцеси су неминовност, а онда медији од њих направе још већу помпу, што је страшна грешка. Суштина је да се бавимо превенцијом насиља. И да се паралелно са тим посветимо доброј, паметној, талентованој, толерантној и хуманој деци коју имамо.


КАД ПОРОДИЦА ЗАКАЖЕ


Истраживање о вршњачком насиљу, односу према мањинама и тероризму, које је прошле године спроведено у шест основних и средњих школа у Војводини и на југу Србије, показало је да је 60 одсто испитаника било насилно у неком облику, док је 14 одсто било жртва малтретирања. Годину дана пре тога, анкета спроведена међу 600 ученика основних школа у Београду је открила да чак 46 одсто ђака познаје некога кога малтретирају и понижавају вршњаци.

Наша саговорница каже да је током 17 година рада са децом закључила да се насиље међу ученицима углавном дешава као нека врста обрачуна другова, неретко најбољих. Они се обично "закаче" због девојке или другарице вређају једна другу због тога што су чуле да је једна нешто лоше причала о другој.

Оливера наводи да је проблема одувек било, али да просветни радници морају да се труде да их решавају у оквиру законских прописа и у складу са својим ингеренцијама. Мора да се допре до ђака, али не виком и буком, већ разговором.

- Међутим, ми често бркамо лончиће. Мислимо да само строгошћу можемо нешто да постигнемо. Али ауторитет није строгост. Он је нешто што се гради и подразумева доследност и поштовање. Ако те млад човек поштује и види да си доследан у својим делима и личним примерима показујеш добру праксу, они то прихватају и усвајају. Деци се данас замера да су агресивна. Али ја пре мислим да су она само неупослена и занемарена. Један део младих јесте бахат. Они, како сами кажу, "блеје, убијају се од досаде" и не знају шта ће са собом. Е, то је проблем - сматра педагог.

А то би, додаје, морало да се адресира на родитеље. Саговорница "Живота плус" каже да у таквим случајевима углавном закаже породица.

- Она од малих ногу мора да ангажује свој подмладак. У породици се уче праве вредности и однос према раду. Родитељи морају своју децу да науче да буду добри, поштени и вредни људи. Међутим, у трци за новцем, васпитање често стављају у други план. Свака част онима који успевају да остану трезвени у проблематичним ситуацијама и знају како да се поставе када виде да им дете клизи ка странпутици. То је изузетно важно - каже Оливера.


СИЛА НИШТА НЕ РЕШАВА


Са друштвеним мрежама је, чини се, све отишло низбрдо. Деца као да су постала и веће жртве и већи џелати откако су се појавили паметни телефони и модерне апликације. Свако сваког може да узме на зуб. И то неретко постаје неслана шала, јер се губи свака мера. Из угла педагога, проблем је што је непунолетној деци дозвољено да отварају разне, нимало безазалене, садржаје на интернету.

- Школа покушава да подржи исправно дружење и исправну комуникацију, али чињеница је и да се, откако постоје друштвене мреже, све сматра насиљем. Чак и обична чарка се тумачи као претња. Истовремено, изгледа као да су сви повређени и да једва чекају да се неко бави њима. У људској је природи потреба да скрећемо пажњу на себе, па нису искључене ни злоупотребе. Снимци које ђаци праве и онда их "шерују" преко интернета, уколико нису сензација, неће дуго опстати. Ученици то знају и зато се играју само онда када виде да ће привући пажњу. Међутим, проблем је и у томе што не знају да користе паметни телефон у праве сврхе, па када им кажемо да на интернету пронађу нешто у вези са неком лекцијом, они не знају - наводи педагог.

Ако је вршњачко насиље у неку руку и у неком обиму неминовност, шта може да се учини да се оно сведе на најмању могућу меру? И како школа и просветни радници могу да поврате ауторитет који су имали, а да се притом испоштују сви законски прописи? Саговорница каже да су просветари обучени како треба да се поставе према ђацима, али и према родитељима, на који начин морају да реагују у одређеним ситуацијама.

- Сматрам да сила ништа добро не може да учини. Може да изазове само контраефекат. Повисити тон у разговору са ђаком није потребно, ако умеш да му приђеш и лепо објасниш неке ствари. Постоје сасвим другачије методе уз чију помоћ можеш да привучеш и задржиш пажњу деце, а да не ствараш буку. Ми морамо да умемо јасно да кажемо и исправно комуницирамо, јер ђаци од нас уче. Ми смо им узори. И зато је, пре свега, на нама да из све снаге радимо на превенцији. Морамо много да причамо, а не да наређујемо. Важно је да ученике заинтересујемо да они буду ти који ће се бавити превенцијом и вршњачком едукацијом, а не насиљем - истиче саговорница.


ЗЛОУПОТРЕБА НЕЈАСНИХ ПРАВИЛА


ВРЛО често се младима пребацује да немају никакве обавезе, а да су добили сва права. И да управо то злоупотребљавају у разговору и односу према наставницима. Бахате се. Одбијају да изврше задатке. Не испуњавају оно што им је прописано. И не маре да ли ће због тога бити кажњени. Међутим, саговорница "Живота плус" је опет на страни ученика.

- Чињеница је да они користе ситуације у којима правила нису јасно постављена. Рецимо, постоји много контрадикторности око тога да ли сме да се једе на часу. Ми смо обучени да морамо да им дозволимо да заврше свој оброк или да им допустимо да ужинају на часу ако је то оправдано (нпр. у случају болести). Тамо где није конкретно прописано шта се сме, а шта не сме, они користе ситуацију. Даш им мали прст, они узму целу шаку. Али сигурна сам да упркос томе са младима можеш о свему да се договориш ако им искажеш поштовање - каже педагог.