АНИМИРАТИ ђаке да буду пажљиви на часу и науче градиво, али тако да им настава не буде досадна, а да се не уруше стандарди струке и наставницима не угрози ауторитет, одувек је било умеће. Вештина и уметност. Али данас се, чини се, позива да наставници буду још већи "мађионичари" чвршћих нерава и флексибилнијих креација. Јер у њих су уперени погледи генерација рођених и одраслих уз таблете, андроиде и спектар друштвених мрежа. Како иступити пред њих, а да то буде на обострано задовољство, разговарамо са Иваном Домиан, учитељицом у земунској ОШ "Сава Шумановић". Саговорница "Живота плус" каже да учитељ планира наставу тако што предвиђа могуће ситуације.

- Спрема концепт у односу на циљ који жели да оствари, расположива средства којим се служи и, најважније, структуру ученика који седе у клупама - објашњава учитељица. - Данас постоје интерактивни уџбеници и паметне табле који су замишљени да окупирају сва чула и тиме "лакше" обогате знања, задовоље постављене стандарде и трајно се интегришу у власништво појединца. Кроз садржаје који опонашају видео-игре, систем се додворава деци. И стога, савремени наставник данас мора да буде више информатички и технолошки писмен, него поткован знањем које је стицао кроз формално образовање.

Наши најмлађи школарци су, каже саговорница, весници нове образовне револуције, а просветни систем никако да их "стигне". Зато наставници имају још тежи задатак - да не дозволе да, из дечјег угла, изгледају анахроно.

- Учитељ упознаје ђаке у свакодневном раду. Ослушкује их, пролази са њима ситуације од суза и неповерења до задовољства и сигурности. Решава им проблеме свакодневно и тако оставља траг трећег родитеља. Временом се изгради мост искрености који је проходан у оба смера. И без обзира на "савремено" доба, овај "застарели" модел даје могућност да останете ауторитет и када се са њима играте. Праштају вам и што не знате, уважавају вас и без инернета и каблова, а онда знате да сте радили праву ствар, јер суштина је голим оком невидљива - наводи саговорница.

У првом разреду је, каже учитељица, виђала да ђаци носе "смарт сатиће", па се неретко заиграју у току наставе. У старијим разредима имају мобилне телефоне. Школа брани њихово коришћење, па их наставници сакупљају у кутију пре почетка часова. Појединцима полази за руком да их задрже, а онда настану видео-записи који се шире друштвеним мрежама.

До часа у којем зна да је допрла до ђака, а да је и задовољила стандарде струке, Ивана стиже "пешице".

- Не прескачем ниједан корак. Сваки учитељ зна како то изгледа на самом почетку. Тридесет малишана којима није у природи да седе на истом месту 45 минута. Који су гладни или жедни тада, а не када чују звоно. Спонтано желе да вам кажу нешто што им се дешава код куће. Непослушни су и не реагују на инструкције, па им се спава и претешко им је да седе. Онда се побију док ви везујете пертлу девојчици из друге клупе, а док им задајете слова, причају са другом из реда до прозора. Много времена је потребно да се изборите за услове који су вам потребни за рад. Неопходно је да науче културу обраћања и слушања, испоштују све фазе, од праћења, директног рада до учествовања у разговорима. У томе нам је најбољи савезник тишина. Кад укротимо све облике непожељног понашања и научимо их правилима која важе, подучавање постаје право задовољство и инспирација. Уживање.

Саговорница не критикује нове генерације. Штавише, каже да су неустрашиве.

- Али систем је одузео све инструменте којим бисте брже дошли до жељених резултата. Родитеље је запослио до 17.00 часова, а децу сместио у учионицу на неприродно много сати. Због убрзаног темпа живота, родитељи не стижу да им се посвете, па им дозвољавају да предуго седе испред рачунара уз неконтролисане садржаје. Детету је потребна брига и пажња, а не дрвена столица и група у којој или нестајеш или се намећеш. Данас се они који су одрасли на манирима лепог понашања питају да ли би преносивим наслеђем детету учинили добро или лоше. Малобројни су они који савесно брину, уз уважавање потреба и обавеза малишана. Таква деца ће израсти у стабилне личности које ће наћи пут до остварења, али далеко теже и дуже. Нажалост, друштво их не види и не потврђује. Већина је оних којима се крче путеви куповином скупоцених ствари, неразвијањем одговорности и свести о сопственим изборима, јер последица нема, као ни мера које би евентуално имале улогу санкције - сматра учитељица.