ШКОЛЕ су велики, чудни дворци, које освоје храбри основци, сваког септембра пушчаном паљбом и оловкама - дугачком сабљом. Сваког септембра кад јесен ступи, по два су борца у школској клупи.

Стихови Драгана Лукића увек су "звонили" првог школског дана и мирисали на крај лета и почетак јесени, иако је смена годишњих доба тек три недеље касније. Али летњи распуст је завршен и почиње нова школска година. Велики дан за мале прваке, значајна промена за петаке, другачији корак за ученике првог разреда средње школе, посебан осећај за матуранте. Уосталом, нимало безначајан тренутак за све ђаке!

Коме ће почетак наставе, ипак, пасти лакше, ко ће га дочекати усхићенији, ко са стрепњом, како да буде више осмеха, а мање страха и несугласица, покушали смо да утврдимо у разговору са психологом Весном Петровић. Саговорница "Живота плус" каже да ће свако дете у прве дане септембра упловити са посебном емоцијом.

- Нико не може да остане равнодушан на чињеницу да почиње нова школска година, али су реакције различите - наводи Петровићева.

- Ученици старијих разреда, по логици ствари, се радују што ће опет видети друштво, али углавном негодују јер ће поново морати да устају рано, уче и поштују ауторитете. То онда брине родитеље, који су за њих већ забринути због осетљивог периода у којем се налазе. Најмање "потреса" осетиће ученици нижих разреда, осим малих првака и петака, јер се за њих мења много тога.

Па хајде да кренемо баш од њих. То је велики дан за децу која су се до јуче играла у вртићу, а сада су уместо играчака добили пун ранац књига и свезака. И нову фигуру у животу - учитељицу. Истраживања показују да већина малишана има "бесану" ноћ уочи званичног поласка у први разред.

- Они су узбуђени, замишљени, радосни и сетни. Толико мисли се одједном појави у тим малим главицама, па је природно да не могу да се опусте, него размишљају како ће сада изгледати тај нови живот о којем су им родитељи толико причали. Осећају се важно, јер су им говорили да није мала ствар бити првак и да су се зато посебно и обукли тог дана. Надају се да ће им се свидети учитељица и желе одмах да поберу њене симпатије. Тугују што у клупи неће седети са најбољим другом из вртића. А онда, када крену да уче, полако улазе у неспоразуме са родитељима, који покушавају да им изграде радне навике, а они би још да се играју. Бар месец дана ће им требати да се навикну на школски режим, па маме и тате морају да буду стрпљиви и да се не љуте ако виде да све то не иде тако глатко - каже психолог.

Саговорница поручује да су стрпљење и привикавање фактори на које морају да рачунају и петаци и њихове маме и тате. До јуче је постојао само један ауторитет - учитељица, а од данас ђаци имају наставнике и читаву палету нових предмета.

- У том прелазном периоду, многи попусте са оценама, јер се не снађу одмах у измењеним околностима. Зато је неопходно да им родитељи буду подршка, да их првих месец дана преслишавају, асистирају око домаћих задатака или им уплате приватни час, ако не могу сами да им помогну код сложенијих математичких операција. Исто важи и за ученике првог разреда средње школе, са којима је врло важно да се ради и да им се пружа морална помоћ, јер се налазе на великом почетку. Они су уплашени, али и несигурни и недостаје им самопоуздање - подсећа психолог.

Многи адолесценти се бунтовно понашају током прва два месеца, представљајући школу као место које посећују само да би видели симпатију, похвалили се новим патикама, провоцирали наставнике... За слабе оцене не маре све док не схвате да се ближи распуст и да ће родитељима морати да покажу књижице.

- И ту одрасли праве пропуст, јер их и сами пусте да на почетку раде шта хоће, не проверавају да ли редовно иду на часове, не разговарају са њима о градиву. Сете се да имају ђаке тек када они већ навуку гнев професора и нагомилају јединице. Зато се њима саветује посебан опрез управо сада, на почетку школске године - да, упркос послу и обавезама, посвећују пажњу деци и заједничким снагама пораде на њиховом добром старту - каже саговорница, и додаје да треба надзирати и мале и велике матуранте, јер се осећају важним и знају да "полете у облаке" у завршној години.

Али, наравно, колико год се одрасли "мешали", важно је да ђачко доба свима остане у најлепшем сећању и зато, као што је говорио наш Душко Радовић, школа не сме да личи на болницу за лечење деце од живота и здравља, од радозналости и активности, од сопствених искустава и стварања.