Мозак тинејџера не сазрева „магично“, преко ноћи, уочи 18. рођендана. Развој појединих можданих центара протеже се и до двадесетих година, уз фино, постепено „подешавање“, а све то има озбиљне последице за младе када се нађу у „раљама“ америчког правосудног система, тврди Б. Џ. Кејси, научник из области неурологије са чувеног „Јејла“.

Кејси у својој студији наводи трагични случај шеснаестогодишњег Калифа Браудера, који је после оптужбе за крађу ранца, боравио у поправном дому.

Будући да није могао да плати кауцију од три хиљаде долара, провео је у насилном окружењу три године, и то око две трећине времена у самици, да би две године после ослобађања (2013), извршио самоубиство.

Кејси помиње да је Браудер провео време на „ужасном месту за дете које је још одрастало“. Он помиње тај случај како би нагласио да кривични правосудни систем, укључујући пратеће насиље, изолацију и стрес – разорно делује на ментални развој адолесцената и деце.

Недавно одвајање деце имиграната од породица и њихово задржавање у притворским центрима, проузроковало је сличне проблеме.

Кејси наводи да разни експерименти са лабораторијским животињама и људима показују да хронични стрес и насилно окружење „утичу управо на онај део мозга који се радикално мења током адолесценције“. Наука потврђује у многим областима да „начин на који се третирају млади људи – није пут здравог развоја“.

Године нису важне


У САД око 53.000 младих испод 18 година налази се у затворима, поправним установама или другим врстама сличних објеката, далеко од куће.

Будући да неке државе немају старосну границу према којој се детету може судити за почињена кривична дела као одраслој особи, многи млади осуђени су и кажњени према законима креираним за одрасле.

У развоју мозга, граница између детињства и зрелог доба – широка је и нејасна. Ментално сазревање зависи од тога која се неуронска мрежа или процес мери.

Неке способности, попут оне да памтимо низ бројева или речи које почињу одређеним словом, развију се до 18. године.

Остале вештине, као што је способност одупирања притиску вршњака, доношење добре одлуке под стресом и избегавање ризика, још се развијају и мењају у двадесетим годинама, показује истраживање.

Чињеница да се мозак младе особе још развија, може постати очигледна током интеракције са полицијом. Млади људи не схватају нужно своја права, а понекад ће побећи или рећи погрешну ствар када су „сатерани у ћошак“, каже Кејси. „Деца реагују импулсивно под претњом... како би она знала да треба да траже адвоката?“

Млади људи треба да буду одговорни за своје поступке, али да се узме у обзир њихова „смањена одговорност“, сматра Кејси.

(РТС)