Дипломирао је модни дизајн на римској академији високе моде Кoefia, а још као дете је, како каже, "нагињао тој причи" и волео да црта. Наш познати дизајнер Игор Тодоровић, који је недавно, на Serbia fashion Week-у, приказао ревију модела јарких боја, под називом "Карневал", истиче да је одувек имао страст ка моди и срећу да живи у породичном окружењу које је волело уметност.

- Дизајн је био логичан избор, а срећа је што су моји родитељи то препознали и подржавали моје одлуке. Прво сам завршио графички дизајн у Дизајнерској школи, па тек онда кренуо путем моде. Био сам у једној од најбољих школа, са фантастичним професорима од којих сам много научио. Имао сам привилегију, како би мој тата рекао, "да ме ти Латини покваре" - објашњава Тодоровић.

* По чему се ваше образовање највише разликује у односу на оно које имају дизајнери у Србији?

- У томе што смо ми током студија били веома посвећени практичном раду, улазили смо код највећих дизајнера, у "Диор", "Валентино" и код других који су тада започињали нешто што ми данас знамо као, рецимо, H&M и сличне марке уличне моде. Разговарали смо о трикотажи са Лауром Бјађоти, о високој моди са Валентином Гараванијем... То су нестварне предности које као студент школе имате, а, с друге стране, настава је била организована, фокусирана, терала нас је да истражујемо, откривамо своје максимуме... Основна разлика је у томе што су се они трудили да од нас направе аутентичне ауторе који ће се суочавати са нечим што је мејнстрим, али и висока мода.

* Ипак сте релативно касно почели да дизајнирате...

- Из Италије сам се вратио каприциозно, стицајем околности, шокирајући тиме родитеље, јер сам био на корак до тога да тамо останем, имао сам позив из неколико страних кућа. Тада сам у Београду затекао неко друго бело платно на којем би требало да стварам - једно време креирао сам бренд обуће "Џошуа", након тога дуго сам радио у медијима, на телевизији и у новинама, што је било фантастично искуство које ми је причињавало велико задовољство и забаву. Бављење естетиком и дизајном који носе мој потпис чекало је неко време, а многи су се питали зашто. Они који ме боље знају објашњавају да сам у глави имао услове које сам поставио и пазл ком је увек фалио неки део. После рада у медијима вратио сам се основној вокацији. Задовољан сам што сам наишао на људе од којих су неки, и дан-данас, чланови мог тима, којима сам увек и безрезервно захвалан. Увек потцртавам да је један тим ланац, сваки члан је нека алка, а моја није јача од претходне, нити је она слабија од моје. Тако је настао пут са мојим модним потписом. Можда прекасно, можда не у правом тренутку, али, како рече Коко Шанел, "не кајем се ни због чега, жалим само за оним што нисам урадио".

Фото Ђорђе Томић


* Чиме вас ваша ћерка, која ће ускоро напунити 17 година, највише изненађује у свом одевању?

- Она има свој стил, бунтовна је у односу на поједине ствари које бих можда волео да су другачије, али је васпитана тако да није непристојна у свом бунту. Најпре ме изненађује својим изборима које сматра да је у реду да обуче, као да вага да ли да приђе групи или да буде сама, а уз све то има кредит који се зове "ја". Од свог окружења небројено пута је чула "то теби може тата да направи", а она генерално жели да буде своја, што бескрајно подржавам. Много пута направи грешку којом бих могао да се бавим, али у последње време често говорим: "Експерти су људи са највише грешака". Надам се да ће и она постати експерт, не мора за моду, већ за нешто друго.

* Шта сматрате добрим, а шта лошим у стилу наших девојака и мушкараца?

- Оно што је добро код наших људи је отвореност за ново, нису затворени за информације које долазе, а лоше је што то препознају као "Инстаграм" естетику, која је често фикција, није реална. Немају довољно храбрости да прескоче тај степеник, питање да ли су група или појединац, и почну да се облаче тако да се у томе добро осећају. Није поента да обучете нешто што је ултимативно важно и естетски битно, већ да будете своји у томе. Делом смо униформисани, јер смо, стицајем наших несрећних околности, закаснили у конзумеризам, и онда нас је он "напао" као шведски сто препун информација и модне хране. Људи се често "преједу" тих информација и онда то не изгледа добро. Постоје примери међу мојим колегама који доказују да је мода лепа ствар, они израђују сјајне моделе којима успевају да направе чаробне приче. Сви они људи који имају храбрости да буду мало другачији, али притом не бурлескни, већ своји, дају снагу мени а, сигуран сам, и мојим колегама, да правимо нове и занимљиве ствари.

Фото Миша Обрадовић

* Како бисте описали свој стил?

- Као досадан. Готово да сам у униформи. Добро се осећам у једној боји, тегет, и у одређеној естетици коју чине кошуља, панталоне, сако. Најекстравагантнија ствар на мени су наочаре и понека ешарпа.

* Сматрате ли великом одговорношћу то што сте стилиста председника Србије Александра Вучића?

- Имам велику одговорност, јер облачим институцију која се зове председник Републике. Ако се етично бавите тиме, онда би требало да будете одговорни и према себи и према особи чији вам је стил поверен.

* Да ли је било тешко да му наметнете своје мишљење и кажете шта би требало да уради?

- Није, јер смо се разумели. Ту је комуникација изузетно важна. Ако је исправна и тачна, добићете одговор са друге стране, а ако намећете било шта што је некоме нејасно и он не види сврху тога, онда једноставно натрчавате на зид. Такав је овај посао. Када се бавите људима, чак и појединим клијентима у мом атељеу, морате да се посветите тој особи и да поштујете њен друштвени ниво, где се креће... Не можете кловна обући у папу и папу у кловна, то је немогуће.

* Колико ту има простора за креативност, да ли сте донекле ограничени?

- Ту је реч о једној невербалној манифестацији која се у појединим земљама озбиљно студира. Веома велики број шефова држава често има врло јасну поруку кроз своје одевање. Један од сјајних примера била је Медлин Олбрајт, са својим брошевима који су увек имали тајну поруку шта је хтела да каже. С друге стране, ја немам потребу да шаљем тајне поруке, већ да поштујем институционалност позиције на којој се председник налази и, колико је могуће, естетику онога што би требало и ми као земља тиме да представимо.

Фото Атеље Игор Тодоровић

ХАЉИНА КОЈА ЧЕКА ПОСЕБНУ ЖЕНУ

* На која три модела сте најпоноснији?

- Спадам у дизајнере који не сматрају да су хаљине њихова деца. Привилегован сам да имам своје дете, а једина хаљина према којој имам емотивни однос је она са прве ревије, црно-бела, настала у цртежу током школовања. Стицајем околности, до те ревије није била реализована. Једино она од почетка до данас мора да има неку жену којој ћу рећи: "Да, то је хаљина за вас". Урађена је само у једном комаду, за нашу клијенткињу, а оригинална, ревијска, стоји у атељеу и моји сарадници се шале да, ако је неко обуче, то ће бити та жена, односно слика коју хоћу да видим. Изазива такву врсту емоције. Имам страх од недовршеног, а она је била та недовршена хаљина у мојој глави. Е, сад је готова и мора да сачека тренутак.


РИТУАЛНИ РУЧАК СА ПРЕДСЕДНИКОМ

СВАКИ пут кад одем у Италију имам ритуални ручак са председником моје школе, изванредним човеком који је посебан ауторитет у том свету, члан је управног одбора "Гучија", а налази се испод било каквог медијског детектора. Он каже, а ја га увек цитирам: "Ја моду презирем у њеној манифестацији, али је обожавам у њеној суштини". Верујем да је он, као мој "модни отац", у мени изградио став да је мода лепа у њеној суштини, која се увек препозна, а да манифестација дође и прође - каже Игор Тодоровић.