ИГРА се у 77 земаља света. Трећи је најпопуларнији спорт на свету, после фудбала и крикета. Иако код нас нема много присталица, бејзбол репрезентација Србије ниже успехе из године у годину. Њен селектор, Момчило Којић (44), у овом спорту је од 1992, и објашњава нам да је бављење њиме добро за свакога:

- Бејзбол је игра апсолутно за све, и за ниске и за високе и за дебеле и за мршаве, брзе, споре, снажне и мање снажне. За сваког постоји позиција на терену за коју је управо потребна нека од тих карактеристика. На тај начин ми га промовишемо међу децом. До 15. године девојчице играју равноправно са дечацима, јер бејзбол није контакт-спорт, нема додира. Касније дечаци постају снажнији и бржи, а девојке прелазе на софтбол, женску верзију бејзбола, у којој се игра са већом лоптицом и мало тањим палицама, на нешто краћем терену, уз благе модификације правила.

Да бисмо се уверили како све то изгледа, отишли смо у теретану, а потом и на терен за бејзбол на Ади Циганлији, са Слободаном Богдановићем, 30-годишњим играчем бејзбола, чланом репрезентације Србије, који је у овом спорту од 14. године, када се, како каже, заљубио у њега. Од тада стално мења позиције на терену. Имао је девет различитих.

- Најбољи осећај на свету је кад удариш бачену лопту, јер то је много тешко – каже Богдановић, додајући да ниво одрицања због тренинга зависи од тога да ли желите професионално или рекреативно да се бавите овим спортом. Уколико се одлучите за прво, рачунајте на то да ћете провести два сата дневно вежбајући. Најбитнији део тренинга је да се тело добро загреје, јер је бејзбол експлозивни спорт, у ком се све догађа у првих пет секунди – лопта се снажно удари, па мора брзо да се реагује.

Предност бејзбола је у томе што је свима финансијски доступан, јер немате никаквих улагања приликом тренирања, осим добре воље и посвећености, а жеља наших играча је да децу "повуку" са улице. Овај спорт пре свега побољшава држање, јер је потребно да трбушни зид буде чврст и јак, као и ноге, леђни мишићи и рамени појас. Управо та стабилност издваја бејбол од осталих спортова.



Гледали смо, у теретани, како Богдановић изводи чучњеве са оптерећењима у виду тегова на раменима, склекове на каишевима приликом којих се јача рамени појас, који је, према селекторовим речима, спој између тела и палице - грудни и рамени појас морају да буду снажни, а руке еластични ластиш који ће их спојити и направити што бољи "бич", као и вежбе за трицепсе, јер тај мишић играчи користе за избацивање лоптице, док оне за бицепсе избегавају, пошто им "укруте" руку.

Према Којићевим речима, бејзбол је интелектуални спорт, игра очекивања и ишчекивања. За време утакмице не дешава се много тога, тек понешто, али се много тога може десити. Управо та доза ишчекивања играча узбуђује и "прикује" за овај спорт. Намењен је онима који воле да размишљају, баве се стратегијом, тактиком, могућностима и слагањем целог пазла, док се они који више воле акцију и јурњаву неће задовољити бејзболом, јер су ретке утакмице у којима се играчи добро озноје.



Да бисте били добри у овом спорту морате бити одличан атлета. Лоптицу треба ударити даље од 120 метара да би се ударио хомран (home run или оптрчавање), а лоптица се баца из руке брзином од 160-180 км на сат. Потребно је много снаге, јер бацач то чини више од сто пута у оквиру једне утакмице.

У зимском периоду, односно до 1. априла и почетка сезоне, током вежбања се ради на физичкој спреми, у теретани, на снази, као и разгибаности и агилности уз часове јоге, а на пролеће крећу редовни тренинзи на терену.