Широка је лепеза болести које нападају наш витални орган, срце. Већина о тим болестима прилично зна, али мало је оних који знају да срце може да оболи и од карцинома. "Сувише је племенито да би га напао рак", кажу. Али, уколико се нађе на мети одређених узрочника, не успева да се одбрани и подлеже болести. То лекари знају већ неколико векова, још док је ова област медицине била у повоју.

А како стање изгледа данас, објашњава кардиолог професор др Арсен Ристић, начелник Одељења за срчану инсуфицијенцију Клинике за кардиологију Клиничког центра Србије:

- Као и код свих других органа и овде имамо доброћудне и злоћудне туморе. Међутим, због виталне важности појединих структура срца, неки доброћудни тумори могу да имају такозвану "малигну" локализацију, јер својим присуством угрожавају срчани рад. Примера ради, најчешћи примарни доброћудни тумор миксом може да врши опструкцију у раду залиска који одваја леву преткомору и леву комору изазивајући велико гушење, губитак свести, па чак и смрт. Осим тога, на површини доброћудних тумора могу да се формирају и крвни угрушци, коагулуми. Када се њихови делови крвотоком расеју у друге органе могу да доведу до тешких проблема, па и смрти због можданог удара, инфаркта срца или црева.

Који су још доброћудни тумори опасни?

- Пример хемангиома који се најчешће јавља на кожи или у јетри, привлачи посебну пажњу. Уколико се локализује на срцу, својим растом може да омета његову функцију и изазове панику, све док се не установи да је реч о доброћудној маси коју чине проширени крвни судови. Недовољно се зна да ови тумори на срцу могу временом да се смање под утицајем бета-блокатора, лекова који су успешни у лечењу срчане слабости и аритмија. Слично се дешава и са липомима, туморима чије је порекло из масног ткива, који, истина, дуго и споро расту. Међутим, уколико својом величином ометају срчану функцију успешно се уклањају оперативно, након чега не рецидивирају, односно не враћају се.

А када је реч о карциномима или злоћудним туморима?

- Најчешћи примарни малигни тумори срца су саркоми, мезотелиом и лимфоми. Инфилтрацијом у срчани мишић могу да ометају проток крви у срцу, изазову појаву течности у срчаној марамици (перикардни излив) и плућне метастазе. Посебну пажњу треба обратити на мезотелиом, редак и агресиван карцином повезан са излагањем азбесту, инхалацијом или оралним уносом. Настаје од ћелија које облажу опне око појединих телесних шупљина, па тако и на срчаној марамици, односно перикарду. Осим овог облика мезотелиома постоји и плеурални на плућној марамици, перитонеални на трбушној марамици и тестикуларни на тестисима.

Ко је посебно подложан мезотелиому?

- Болест најчешће погађа старије од 45 година, после латентног (скривеног) периода у трајању од 20 до 50 година од експозиције, односно момента изложености азбесту. Чешће захвата мушку популацију, а међу њима грађевинске и индустријске раднике, рударе, занатлије, ватрогасце. Може да се појави и у породицама радника изложених азбесту, јер се азбестна прашина накупља на кожи, коси и одећи. На тај начин посредно угрожава и особе које нису директно радиле са азбестом. Мезотелиом се интензивније јавља и у местима где се налазе рудници ове материје, јер током експлоатације долази до контаминације ваздуха.

Да ли је азбест увек опасан по здравље?

- Интактан материјал који садржи азбест није опасан. Међутим, његовом обрадом и оштећењем ствара се азбестна прашина од ослобођених влакана која се удисањем накупља у плућима. Лимфним путем азбест доспева у перикард (срчану кесу) и мезотелне ћелије које чине овај омотач. Та влакна изазивају запаљење и иритацију мезотела, а последично оштећење и мутацију ДНК мезотелног епитела. У таквим околностима долази до неконтролисане деобе ћелија и малигних промена што и доводи до појаве малигног мезотелиома. Пушење и излагање радиоактивном зрачењу код особа изложених азбесту додатно повећава ризик за настанак овог облика карцинома.

Постоје ли субјективне тегобе које оболелог могу да упозоре?

- У раној фази тегобе су врло неспецифичне, због чега се болест често касно открива. Може да се јави замарање, недостатак ваздуха приликом напора, лако повишена телесна температура уз високе маркере упале у анализама крви, као и мали перикардни излив. Међутим, постоји лабораторијски биомаркер који може да покаже присуство мезотелиома, уколико постоји сумња на његово присуство. Понекад вредности могу бити повишене и код особа које немају овај малигнитет, али су биле изложене азбесту.

Шта се дешава у даљем току болести?

- У одмаклој фази болести задебљање перикарда прави оклоп око срца, који омета срчану функцију и прави застој крви у венама на периферији, оток стомака и потколеница, као и појаву набреклих вена на врату. Након тога долази до прогресивног губитка тежине и отежаног дисања, малаксалости, ноћног знојења, све лошијег подношења напора. Напредовањем болести, мезотелиом се шири прво у оближње, а потом у удаљене лимфне чворове, као и у удаљене органе.

Како се дијагностикује и лечи?

- Ултразвучни преглед срца, скенер и магнетна резонанца могу да укажу на мезотелиом као разлог задебљања листова перикарда, док позитронска емисиона томографија (ПЕТ дијагностика) може да потврди да се ради о малигној лезији. За коначну дијагнозу неопходан је патохистолошки и имунохистохемијски преглед узорака ткива добијених биопсијом перикарда. Тек после тога доноси се одлука о даљем току лечења, које зависи од стадијума, величине и ћелијског типа тумора. У сваком случају, комбинују се хирургија, хемиотерапија и радиотерапија, али и други савремени приступи. На жалост, прогноза ове болести је још увек лоша. Оболели живе просечно око годину дана.


МЕТАСТАЗЕ ТУМОРА ОКОЛНИХ ОРГАНА


Примарни тумори срца су веома ретки, али се у њега често инфилтрирају метастазе тумора околних органа. Пре свега, од карцинома плућа и дојке, али и тумора лимфних жлезда, лимфома. У прилог њиховој учесталости говори податак да се код чак 25 одсто обдукција преминулих због малигних болести установе метастазе на срцу и перикарду, односно срчаној кеси.