Очувати здравље бубрега од изузетне је важности због функција које обављају у организму. Изгледа, међутим, да је то много лакше рећи него учинити, јер се бубрежне болести јављају тихо и неприметно, без карактеристичних симптома. А када се болест испољи често је прилично касно, што усложњава процес лечења и њиховог спасавања. Управо подизање свести јавности о превенцији бубрежних болести и компликацијама које могу да настану, била је главна тема недавно обележеног Светског дана бубрега.

Зашто су бубрези важни и шта се дешава када почну да оболевају, објашњава нефролог професор др Нада Димковић, начелник Одељења за нефрологију и метаболичке поремећаје са дијализом у КБЦ "Звездара":

- Као парни органи бубрези се укључују у многе процесе у организму. Примарна улога им је да излучују све непотребне, распадне продукте метаболизма, лекове и све друго што доспе у крв, а може да прође њихов филтер. Регулишу количину воде у организму, састав електролита, а продукују и неколико хормона од којих је најзначајнији еритропоетин. Овај хормон омогућава стварање крвних ћелија, али и витамина Д, важног за функционисање костију.

* Шта се дешава када дође до попуштања рада бубрега?

- Поступно слабе све функције, а на крају и ендокрина, односно стварање хормона. С обзиром на то да су бубрези повезани са осталим органима, њихово слабљење се неповољно одражава на функције свих органа, а нарочито на кардиоваскуларни систем. То су и кључне компликације које доводе до проблема у раду срца и крвних судова. Драстично се испољава склоност ка инфаркту срца и мозга, као и обољењима периферних крвних судова. Бубрежни болесници и до 30 пута чешће умиру од кардиоваскуларних болести, у поређењу са оболелима од срца и крвних судова који немају оболеле бубреге.

* Које још компликације дају бубрежне болести?

- Озбиљне компликације су анемија, остеопороза, полинеуропатија, која представља оштећење периферних нерава руку и ногу. Јавља се и поремећај сексуалних хормона који води у импотенцију и стерилитет, као и бројни психички проблеми. На социјалне проблеме такође никако не треба заборавити, јер се често ради о особама изопштеним из друштвеног живота и са радног места, који губе сваку врсту позиције и ауторитета, чак и у породичном окружењу. Отежавајућа околност је и то што не смеју да узимају било какве лекове без консултације са нефрологом. Без савета нефролога не могу да обаве ни снимања, нити хируршке и стоматолошке интервенције.

* Ко је посебно подложан овим обољењима?

- Најподложнији су дијабетичари, хипертоничари, гојазни, старији од 65 година, као и особе које имају породичну појаву бубрежних болести или се лече од системских обољења. Због старења опште популације и пораста броја оболелих од хипертензије и дијабетеса у нашој средини, процењује се и да ће број бубрежних болесника расти. Тренутно сваки десети становник планете има неку форму хроничне бубрежне болести, што се сматра апсолутно учесталом појавом. Нажалост, у Србији не постоји регистар оболелих од хроничних бубрежних болести, а и да постоји не би био до краја веродостојан, јер су подаци везани само за болеснике које пријављују лекари. Реално стање изостаје баш због тога што већина бубрежних болести протиче без симптома. Зато нефролози и инсистирају да се детаљнијим прегледима проверавају угрожене популационе групе.

* Који су још фактори ризика за пропадање бубрега?

- На напредовање болести и пропадање бубрега у великој мери утиче начин живота и исхране, пушење, недовољно добро регулисан притисак и гликемија. Утиче и узимање великих количина лекова из групе нестероидних реуматика, најчешће против главобоље, реуматизма, ишијаса. Значајно место заузима и срчана слабост, као и анемија. Да се нешто озбиљно дешава препознаје се тек онда када је болест у одмаклој фази. Болесници имају бледило, осећају муку и нагон за повраћањем, малаксалост и свраб. Јављају се и отоци по телу, због којих се најчешће и јављају лекару.


* Како се спроводи лечење?

- У почетним фазама могу да се лече само пацијенти који у основи имају бубрежну болест која се доказује испитивањима и биопсијом бубрега. Међутим, највећи број болесника примарно нема бубрежну болест, већ бубрези страдају "успут", због других болести које остављају траг на овим органима.

* А када се болест развије до краја?

- То је пети стадијум, тренутак када бубрези откажу своју функцију. Тада се бира метода замене функције у виду хемодијализе, перитонеумске дијализе и трансплантације. У нашим условима најчешће се спроводи хемодијализа, док је перитонеумска дијализа неоправдано запостављена. Перитонеумска дијализа је приближнија функционисању бубрега и представља погодан кућни вид лечења, уз који оболели може да ради, а млади могу да се неометано школују, јер нису везани за болницу.

* Колико пацијентима на дијализи прети опасност од хепатитиса Ц и других компликација?

- Некада су хепатитиси на дијализи били чести због честе употребе трансфузије. Њиховој појави су кумовали и неусловни и препуњени дијализни центри, недовољан број медицинских сестара на дијализи, заједнички превоз хепатитис позитивних и негативних болесника, заједнички мокри чворови и чекаонице... После увођења тестирања добровољних давалаца крви на вирусне хепатитисе, а поготово када су у терапију уведени лекови еритропоетини, због чега је трансфузија у највећем броју случајева постала непотребна, значајно се смањио и број оболелих. Тренутно у Србији има око 250 оваквих болесника. Проблем је значајно умањен и увођењем вакцине против хепатитиса Б. За хепатитис Ц не постоји вакцина, али су на располагању нови, ефикаснији лекови. Проблем је једино што се овим лековима лечи недовољан број наших болесника.


ОГРАНИЧЕНО ДЕЛОВАЊЕ ДИЈАЛИЗЕ

Ниједан вид дијализног лечења не поправља све функције бубрега, због чега је неопходно да болесници узимају и одређене лекове. То су најчешће лекови за притисак, срце, кости, крвну слику, као и витамини. За ове пацијенте је врло важно да се придржавају режима исхране, који подразумева умерен унос беланчевина, опрезан унос хране богате калијумом, као и ограничен унос течности уколико не мокре. Стога је трансплантација у сваком смислу најбоља и најисплативија метода лечења, али, нажалост, у нашој земљи није довољно развијена - истиче др Димковић.