Укусна келераба (Brassica oleracea var. gongylodes) је део породице купусњача, али осим листова, нема ништа заједничко са сродним лиснатим поврћем. Биљка је необична због стабљике и плода у облику јабуке, из којег расту лиснате петељке. Нарочито је омиљена у Немачкој и Индији, мада се највише гаји у северној и западној Европи, одакле и потиче.

Култивисана је сорта дивљег купуса, име је добила од немачких речи "kohl” (купус) и "rube“ (репа) јер подсећа на ове намирнице. Укус и структура келерабе су слични срцу купуса. Постоји неколико сорти, које се разликују по укусу и боји, које варирају од бледозелене до тамнољубичасте нијансе.

Келераба се једе само док је млада, тада је врло сочна, мека и укусна, па се најчешће користи као салата, док се старија углавном кува, динста или пече. Од младог плода припрема се и свеж сок пријатног укуса, ако не стоји дуго, јер временом добија љуту арому, а мирисом подсећа на сумпор.

За ову намирницу је карактеристично да не може да се чува ван фрижидера или замрзивача, јер постаје дрвенаста, тврда и неукусна. У замрзивачу може да се чува неколико месеци.

Младо лишће и стабљика су такође јестиви, садрже мноштво важних витамина и минерала, посебно каротин и фосфор. Листови су нарочито богати провитамином витамина А, важним за очување ћелија. Из тог разлога нутриционисти саветују да се и ови делови келерабе користе у исхрани, на пример за припрему чорбе.

Иако има мало калорија, даје осећај ситости који дуго траје. Садржи 6,2 процената угљених хидрата, 1,7 одсто белачевина и масти у траговима. Одличан је извор витамина Ц (62 мг у 100 г плода), што је чак 78 одсто препоручене дневне потребе. Ово је врло значајан детаљ, јер витамин Ц јача имунитет, регулише метаболизам и неутралише дејство слободних радикала. Келераба садржи и тијамин, нијацин, пантотенску и фолну киселину, витамин Б6. Од минерала највише има калцијума, гвожђа, магнезијума, фосфора, бакра и мангана.

Богат је извор и биљних влакана, важних не само за варење, већ и за целокупно здравље организма. Управо су они заслужни што се осећамо сито када једемо келерабу, па је она погодна за особе које желе да смршају.

Што се тиче лековитости, доказано је да позитивно делује на кардиоваскуларни систем, а смањује и количину лошег (ЛДЛ) холестерола.

Редовна употреба свежег плода побољшава апсорпцију гвожђа одговорног за снабдевање крви кисеоником, чиме се повећава енергија. Ово поврће повољно делује и на здравље костију, лимфни и систем за варење, везивно ткиво, зубе и десни. Показала се и врло ефикасном код ублажавања едема, кандидијазе и вирусних инфекција. С обзиром на то да стабилизује ниво шећера у крви, препоручује се код хипогликемије и дијабетеса. Ако се редовно једе, спречава појаву камена у бубрегу, а захваљујући калијуму регулише крвни притисак. Препоручује се и код опстипације, а стручњаци тврде и да помаже у превенцији карцинома дебелог црева.

СА ВОЋЕМ, МЕСОМ, РИБОМ

Келераба би требало да се једе свежа, јер термичком обрадом губи витамин Ц. Млади, сирови плодови додају се у сезонске салате, као и у воћне и оне са рибом, месом, сиром. Зачињава се сирћетним и јогуртним преливима или се додаје сок цитруса. Користи се и као зачин за хлеб, као и у јелима са рибом и месом.

Ако мора да се термички обрађује, цео плод се кува око 30 минута, а исечена десет, да мало смекша. Укусна је и ако се припрема на пари, динста, кува па похује или пече у рерни.

ЗИМСКА БРЗА САЛАТА

Изрендајте свежу љубичасту келерабу, белу и црну роткву, па их сипајте у већу чинију и промешајте. Додајте мало јабуковог сирћета и маслиновог уља, можете и сок од лимуна или поморанџе уместо сирћета. На крају салату прелијте са мало киселе павлаке и послужите одмах.