УКУЦАЈТЕ на интернету реч "анксиозност" и појавиће се изненађујуће велики број страница са поменутом тематиком, описима и саветима како да се изборите са овим поремећајем. Кад придодамо да се о томе све више говори и да је постало уобичајено да за неког, уз одмахивање руком, кажемо: "Ма пусти га, он је анксиозан", не можемо да се не запитамо знамо ли довољно о томе. Или превише олако "лепимо" такву етикету људима којима она не припада. У појашњавању ове теме, са жељом да читаоцима приближимо евентуално препознавање поремећаја, код себе или других, помогла нам је др Тијана Мирјанић, психијатар и РЕБТ терапеут:

- Најчешће манифестације анксиозности које се прво примете, осим психолошког дискомфора (један од типова психолошког поремећаја), исцрпљености или умора, напетости, нервозе, лоше концентрације, јесу телесни симптоми у виду лупања срца, пробадања или стезања у грудима, осећај кнедле у грлу, знојење дланова, главобоља, болови у раменом појасу и мишићима, као и у пределу желуца и надимање. Када се ради о анксиозности високог интензитета, у виду паничног поремећаја, поред претходно наведених симптома, јавља се и убрзано, површно дисање, вртоглавица, осећај да ћемо се онесвестити, добити инфаркт или се шлогирати, угушити, полудети или изгубити контролу, уз последично избегавање места на ком смо имали панични напад. Такође, долази до страха од напуштања куће или боравка на местима где су помоћ или излаз тешко доступни (мостови, превозна средства, концерти, гужва, тржни центри, биоскопи, позоришта"). Као елемент социјалне или изоловане фобије може се јавити осећај да ћемо се умокрити или унередити на јавном месту, те долази до везивања особе за животни простор. Код генерализованог анксиозног поремећаја особа интензивно брине о свим сферама живота - здрављу, послу, материјалном стању, породици...

* Зашто долази до анксиозности?

- Анксиозност представља претеран, неутемељен, слободно лебдећи страх или страх поводом могућности неког конкретног, најгорег могућег исхода, чија се вероватноћа дешавања прецењује, док се потцењује сопствена снага да се томе супротстави. Истовремено се занемарује помоћ са стране, што потенцира осећај немоћи и вулнерабилности (осетљивости). Постоји биолошка основа за анксиозност, а карактеришу је одређени когнитивни обрасци, са последичним телесним, вегетативним симптомима и бихејвиоралним обрасцима, најчешће у виду избегавајућег понашања или одлагања.

* Који симптом би морао бити препознат као алармантан, да бисмо се обратили доктору?

- Међу најчешће спадају анксиозни поремећаји, а када симптоми знатно ремете особу у функционисању, важно је потражити помоћ. У зависности од индивидуалних склоности и толеранције симптома, као и њиховог интензитета, особа се може обратити лекару или терапеуту због лоше концентрације, несанице, лупања срца, вртоглавице, симптома деперсонализације и дереализације (измењености и осећаја нестварности себе или околине), презнојавања дланова, некада повраћања, болова у желуцу или осећаја да ће се унередити. Када се развије избегавајуће понашање "потенцијалних опасности" и особа остаје везана само за животни простор, знатно се ремети квалитет живота и углавном се развија депресија. Тада је, заиста, важно одреаговати, како не би дошло до њеног продубљивања.


* Постоји ли тип личности који је склонији анксиозности од других? А узраст?

- Од четири типа личности, сваки може имати окидаче за анксизоност, а фактор ризика, као и за депресију и испољавање опште психопатологије, јесте неуротицизам. То је базична, стабилна и трајна склоност, црта личности, а уједно и циљ превенције. Између одређених темперамената и испољавања анксиозности посредује метакогнитиција, састављена из низа мисаоних процеса који су одговорни за праћење, евалуацију, интерпретацију и регулацију мисаоних садржаја. Као и за сопствену организацију. Претпоставља се да она има егзекутивну функцију у односу на когнитивно процесуирање, а учествује и у регулацији осећања. С обзиром на то да су анксиозни симптоми најчешћи код менталних обољења и да се јављају код 33 одсто одрасле популације, а корени анксиозности налазе се још у детињству, потребно је обратити пажњу у раном узрасту. Жене су под значајно вишим ризиком од развијања анксиозних поремећаја, него мушкарци (однос је 1:2).

* Да ли је реч о менталној болести и може ли она бити пролазног карактера?

- У зависности од трајања, интензитета и степена, и тога колико ремети особу и утиче на њену функционалност, можемо говорити о анксиозним поремећајима или пак о пролазној анксиозности.

* Чиме је несвесно можемо погоршати?

- Начин живота, стрес, исцрпљеност, недовољно сна, конзумација кафе и енергетских пића, а посебно психоактивних супстанци, може погоршати анксиозност, чак у толикој мери да дође до њеног интензивирања у виду паничног напада.


* Које су најчешће речи које ваши пацијенти користе приликом описивања овог поремећаја?

- Постоји све већа тенденција употребе стручних термина, с обзиром на добру информисаност људи који долазе на психотерапију, док се тегобе ређе описују као "нервоза у желуцу", "мутноћа у глави", "врућина или струја у телу", "одузимање ногу", "жмарци ", "утрнулост".

* Како се лечи?

- Превазилази се психотерапијски, а уколико је потребно и лековима. Може се донекле регулисати вежбама дисања и релаксације, као и другим техникама за контролу емоција. Промена начина и организације живота и увођење здравих навика свакако додатно доприносе бољем квалитету живота. Насупрот увреженом мишљењу да се седативима окупира анксиозност, јер имају адиктивни потенцијал, по савременим смерницама прва линија избора лекова су антидепресиви који не стварају зависност. Повремена и нередовна употреба седатива и анксиолитика доводи до повећања толеранције, могуће злоупотребе, па и до развоја зависности, те је њихова примена временски ограничена и неопходно је да буде под контролом психијатра.

* На који начин да је разликујемо од обичног страха и стрепње?

- Интензитет анксиозности, дуготрајност, учесталост и степен у коме ремети функционисање особе у свим сферама живота разликује категорију анксиозних поремећаја или обољења од повремене, пролазне бриге.

КОРАК БЛИЖЕ РЕШАВАЊУ

* Зашто се о анксиозности све чешће прича, да ли је присутнија него раније, или се о њој више зна па је већи број људи и препознаје код себе?

- Сигурно да су дестигматизација особа са психичким тегобама у јавности и доступност информација допринели лакшем препознавању и прихватању анксиозности, што је један корак ближе ка решењу проблема.