ЗАВИСТ је слепа и незасита. Древна истина, казана и написана толико пута, али само онај ко је то на својој кожи осетио може да зна и оцени сву тежину те истине. У очима завидна човека овај наш свет је прави рај, а сви ми људи смо блажени рајски житељи, једини он је заробљеник пакла, лишен мира и среће и сваког људског добра. И ту се ништа не да променити ни поправити. Овако је наш нобеловац Иво Андрић објаснио суштину зависти која увек изнова покаже своју ћуд.

Стручњаци сматрају да је завист заснована на осећају инфериорности и најчешће се испољава код несигурних особа. Такви људи верују да други имају оно што је њима живот неправедно ускратио. Али ретко ће то признати. Шта буди у човеку такве емоције, уместо да енергију и снагу усмери на личне циљеве? Коме и на чему завидимо? Списак је дугачак, готово бескрајан, јер све може да покрене таква осећања у човеку.

- Другима завидимо на вештини, знању, лепоти, снази, интелигенцији, сналажљивости, духовитости, унапређењу, статусу, победи, награди, материјалним предметима, новцу, деци, партнеру, моћи, слави, пажњи и другим стварима - каже за "Живот плус" психолог Милица Зарин. - Завидимо када "проценимо" да неко нема право на одређено добро, односно да ми имамо исто или још веће право на то. Поред жеље да и ми то поседујемо, завист подразумева и однос према особи којој завидимо. Тада мислимо да она неоправдано сматра да више вреди због тога што нешто поседује или је остварила. Зато за завист кажемо да је социјално осећање које је повезано са стварним или умишљеним статусом у друштвеној хијерархији.

Много пута смо чули да завист изједа изнутра и да њоме трујемо сопствену душу а да ли смо се некад замислили над снагом ових речи? Често смо окружени људима који емитују таква осећања. Скривено, отворено, свесно или несвесно. Када су постали такви или је то у човековој природи? Наша саговорница наглашава да је завист увек била присутна у "репертоару" људских емоција, у мањој или већој мери:

- Разликујемо се по квалитету доживљаја таквих емоција и њиховој учесталости. Деца завист показују отворено тако што отимају од другог детета играчку, кроз плач говоре да желе баш њу и притом не показују никакву емпатију. Често за нечији успех кажемо да је на "завидном нивоу" што имплицира да је успех нешто на чему треба да се завиди и да је то О.К. Здраво је констатовати да неко поседује одређено добро и да је супер што га има а штета што ми то немамо (она има супер везу, волела бих и ја такву да имам). Није здраво фокусирати се на ту особу а не на добро које и ми желимо (она није заслужила тако складну везу, ја сам боља од ње, то мени припада, она је боља од мене, ја због тога нисам вредна...). Тада постајемо опседнути објектом наше зависти, мислимо да је то што неко поседује разлог што ми немамо одређене ствари, удаљавамо се од себе и личних циљева. Завист заснована на сталном упоређивању са другима може да постане и карактерна црта (завидљивост). Тада особа има представе у којима себе ставља далеко изнад других.


Утицај породице

Да ли су економска и свеопшта криза у друштву, морално и духовно посрнуће, допринели томе да завист "ескалира"? Како да у времену у коме се фаворизују успех и материјално богатство не затрујемо себе негативним мислима и осећањима?

- Морална и материјална криза у друштву сигурно појачава завист - истиче Милица Зарин. - То не морају да буду изузетности у различитим пољима живота, већ други постају завидни на било каква позитивна одступања. Појединци који поседују оно што процењујемо као добро упадају у очи и постају објекат зависти. Тако се ствара психосоцијална клима у којој је опасно бити успешан и истицати се по било чему добром. Мада је завист у људској природи, екстремне околности некада изазову такво осећање. Ипак, највећи утицај имају васпитање, одрастање, зрелост, свест о себи. Ако су вас родитељи често поредили са другима почев од успеха у школи, понашања, посла, плате, остварења осталих друштвено пожељних циљева, временом ћете и сами прихватити такав образац размишљања и упоређивати се са осталима по свим питањима. Уколико су вам од малих ногу усађивали идеје да сте "посебни, бољи од других, вреднији" велика је вероватноћа да ћете и сами поверовати у то и сваки пут када не остварите жеље појавиће се осећај зависти.


Јесмо ли престали да се радујемо и најмањем успеху људи из блиског окружења, пријатеља, комшија, колега, рођака?

- Мислим да је то питање појединца и да има много људи који се искрено радују успеху и срећи других. То су особе које се не упоређују са осталима, стреме остварењу својих жеља и циљева, живе у складу са личним вредностима и такмиче се искључиво са собом. Они на добро других људи реагују са поштовањем. Код зависти оспоравамо некоме право да се истиче неким добром, а код поштовања то признајемо.


Туђ успех покреће

Добро пазите коме завидите, јер није баш све онако како изгледа. Али умерена, здрава "доза" зависти некада је конструктивна. Нечији успех може да нас покрене и подстакне да будемо бољи, да имамо осећај да више вредимо и да стремимо ка ономе на чему другима завидимо.

- Туђ успех може да нас освести, да нас фокусира на циљ, да нам пружи наду да нешто можемо да остваримо - сматра наша саговорница. - За друштво је веома важно какав је општи став према успеху: да ли ће се подстицати успешност и на њу реаговати са поштовањем, или неуспешност и на успех реаговати са антипатијом или завишћу.

Како се отргнути осећају зависти? Психолог сматра да најпре треба бити искрен према себи и признати такво сазнање.

- Завист је људска емоција које се не треба стидети. Треба да се запитамо да ли је неко добро на које смо завидни нешто што стварно желимо, што нам је потребно и значајно или је реч о такмичењу са другима. Уколико проценимо да је то нешто што нам је, заиста, важно, онда ћемо према особи која поседује одређено добро осећати поштовање и она може да нам буде модел који ће нас усмерити ка остваривању циља.


КАО ФИЗИЧКА БОЛ

ЗАВИСТ су проучавали и научници са Националног института радиолошких наука у Јапану. Они су испитаницима давали описе успешних људи на пословном и емотивном плану. Помоћу скенера су пратили њихове реакције и уочили да се код испитаника активирао предњи део у мозгу који реагује и приликом физичког бола. Истраживачи су дошли до закључка да ће човек због тога усмерити своје активности ка побољшању квалитета сопственог живота.