ПРЕД лепотом атрактивне жене сви остају без даха. Она отвара сва врата, оставља јак први утисак, често и сакрива личност и карактер који поред лепоте чине једну жену. Тако је миленијумима, све до данас. Иако се идеал лепоте кроз историју мењао, естетски стручњаци слажу се у једном: Нефертити, фараонка старог Египта, "једна је од најлепших жена које су икада ходале земљом". С обзиром на име, изгледа да су њени савременици још на рођењу пророчански видели божји дар којим је награђена. Јер, Нефертити у преводу значи "лепотица је стигла!" Да је лепота веома важна, слаже се и психолог психотерапеут Александра Јанковић. За "Живот плус" она каже:

- Да, лепота је одувек важна, тумачи се као дар додељен одређеним особама, којима су се дивили и диве, не само уметници већ и обични људи. Често подразумева повезаност са сопственим бићем, односно унутрашњом светлосном енергијом. Лепота је, заправо, комплексан феномен јер не одсликава само физичке атрибуте већ и духовни спој, због чега и јесте магична. Посматрана кроз културну призму, из столећа у столеће битно се мењала. Ако се зна да је лепота у очима посматрача, онда је треба посматрати из угла уметника који је лепоту датог тренутка овековечио, али и из нашег угла када се она доживљава потпуно другачије.


ДЕЧАЧКИ ИЗГЛЕД И "ПЕШЧАНИ САТ"

На Рубенсовим сликама и сликама других ренесансних мајстора приказане су, за данашње време превише пуначке лепотице. Пуне груди, широки бокови и заобљен стомак били су синоним лепоте тог времена. И у античкој Грчкој идеал лепоте била је пуначкија фигура, изражене црте лица и светла пут. Међутим, у старом Египту тражила се симетрија лица, витко тело и висок струк. Донекле слично било је у Кини за време утицајне династије Хан, где су идеалне жене имале крупне очи, танак струк, светлу кожу и мала стопала.

На почетку прошлог века инсистирало се на женском изгледу који је више подсећао на дечачки. Вредне дивљења биле су жене са кратким фризурама, равних груди, без наглашеног струка. Тек златно доба Холивуда између тридесетих и педесетих година враћа тело у облику "пешчаног сата", где узан струк и велике груди постају симбол женског сексепила. Непосредно након тога, идеалан изглед постаје крајња супротност. Чувена Твиги са телом адолесценткиње, витком фигуром без изражених облина и дугим танким ногама, постаје појам лепоте. А онда на сцену ступају високи супермодели са атлетском грађом, затегнутог тела и благих облина, сматране су правим савршенством. У последњој деценији прошлог века опет се иде у супротност, где се признаје само мршавост и прозирна кожа као идеал лепота.

ДРУШТВЕНИ ДИКТАТИ

Но, изгледа да суровост у инсистирању на идеалу лепоте започиње тек са новим миленијумом. Да би удовољиле окрутним захтевима савременог друштва где се инсистира на "вечној младости", велики број жена дословце опседа пластичне хирурге. Јер, данашњи кодекс лепоте подразумева витку жену, са равним стомаком, великим грудима, истуреном задњицом, неговану и младолику. Нешто налик Барбики!?

Признаћете да мајка природа нешто тако прецизно није у стању да изваја, а да ли је баш неопходна толика екстремност и тежња ка савршенству објашњава наша саговорница:

- Посматрана овако, лепота се доживљава као егоцентрични појам. Истинске лепоте без унутрашњег духовног склада нема. Спољно "савршенство" само на тренутак може бити привлачно, али ако нема духовне подршке таква лепота брзо ишчезава. У том смислу врло је важна социјална спона особе чија се лепота процењује. Неко може мислити за себе да је леп, али ако средина то не прихвата, неће добити "одобрење" околине. Зашто ово кажем? Желим да објасним да је лепота неухватљива категорија. Не можете прецизно рећи зашто је неко леп, јер се лепота не доживљава само оком. Она као да исијава из целог бића неке особе и манифестује се споља. Ако нема унутрашње енергије изостаје очекивани утисак, чаролија... Можда је овоме најбоља потврда реченица, "леп(а), а празан (празна)". Уосталом, шта рећи за особе које су асиметричне, неправилне, не одговарају тренутном идеалу лепоте, а својом неодољивошћу плене. Зато лепота и јесте нешто што оставља печат и изражава духовност.

У тражењу лепоте најгоре је повиновање неписаним правилима и опонашање других изгледом. Друштвени диктати увек постоје, наглашава Александра, али их у овом домену не треба слепо прихватати. Жена мора да остане своја, без обзира на трендове и критеријуме. Жена одувек тежи, па и сада, да се допадне мушкарцу, што је у реду. Међутим, тај исти мушкарац у неком тренутку мења укус и инсистира на новим критеријумима лепоте. У жељи да му естетски стално угађа, на путу је да изгуби своју личност, свој дух и аутентичност. А тиме губи и лепоту.


ВЕЧИТО ТРАГАЊЕ ЗА САВРШЕНСТВОМ

Лепота је дериват савршенства, а као таква представља вечито трагање. Зато се критеријуми њеног дефинисања кроз историју стално мењају сходно друштвеним диктатима. Па зато не чуди што је нама некадашња лепота непривлачна и ружна. У будућим временима исто тако ће се карактерисати и данашњи идеал лепоте. Сменом историјских епоха и друштвених захтева и највеће лепотице постају ружне и обрнуто. То само показује да су појмови ружног и лепог спојени и испреплетани.


А има ту још нечега. Већина мушкараца жели атрактивну жену. Но, у тренутку када дође до психолошких размимоилажења, оно што је било лепо престаје то да буде и обрнуто - неко ко физички можда не представља савршенство, а поседује топлину, подршку и прврженост, постаје најлепши на свету. А везу, осим лепоте, увек храни и међусобна енергија - наглашава Јанковићева.