Да ли вам је битно шта други мисле о вама или се уопште не обазирете на мишљење околине? И док је некима свеједно, друге погађа и најмањи коментар на њихов рачун. Ипак, хтели ми то да признамо или не, већина нас има потребу да остави што бољи утисак на околину. Поставља се питање, међутим, чије су критике важне, ко су људи над чијим сугестијама треба да се замислимо? Ко уопште има "право" да нас вреднује и оцењује? И да ли има смисла покушавати да се удовољи "свету"?

- Потреба да други о нама мисле позитивно повезује се са прихватањем, блискошћу, повезаношћу, али и са осећајем личне вредности. Често допадање другима ствара илузију да смо бољи него што јесмо, што је у реду све док нас брига о томе не доведе у позицију зависника од туђег мишљења. Тада пребацујемо одговорност на друге и њих кривимо за неуспехе, објашњава за "Живот плус" Љубица Богетић, психотерапеут.

Зависници од туђег мишљења

Наша саговорница каже да у "замку" најлакше упадају несигурни, људи са мањком самопоуздања, који на онову тога како их други вреднују, вреднују и сами себе.

- Како не бисте постали "зависници" од туђег мишљења, важно је да схватите да сте само ви одговорни за то како се осећате. Мишљења људи које цените треба да прихватите, да не одбацујете добронамерне сугестије, али свест о себи је лична ствар. Сами морате да је изградите и не пристанете да будете "заробљеник" туђег мишљења. Они који то успеју живе онако како желе и спремни су да преузму одговорност за своје животне изборе, а сасвим је нормално да ће се то некоме свидети, некоме не. Никада немојте покушавати да вас сви прихвате, јер једноставно није реално да се свима допадате.

Жеља за свиђањем другима датира још из детињства. Један од највећих страхова код мале деце је страх од тога да ће се родитељима нешто десити, да ће се одвојити од њих, да ће остати сами. У основи страха од одбацивања је уверење да нису довољно добра, да не вреде довољно и да су крива јер их други одбацују, због чега се јавља лоша свест о себи, несигурност, осећај безвредности, мањак самопоуздања. Када родитељи детету показују да им се неко понашање свиђа, оно усваја те поруке и тако гради свест о себи.

Зато никада не критикујте дете, већ само његово понашање. Објасните му да је вредно и да га волите чак и када је безобразно и да лоше понашање не значи да је и оно лоше, саветује наша саговорница.

КОНСТРУКТИВНИ КОНФЛИКТ Када нас критикују особе до чијег мишљења нам је стало, често се увредимо или нам "проради" сујета, јер што нам је особа важнија, и њено мишљење нам је важније. Онај ко упућује критику треба да зна како да је упути, а онај ко је прима, како да је прихвати. На тај начин стичемо социјалну и емоционалну писменост, тако да добронамерну критику нећемо доживети као атак. Онај ко упућује критику мора да критикује понашање особе, а не њену личност. Наша саговорница каже: - Онај ко прима критику мора да схвати да она је добронамерна, да је то апел на промену понашања, а не атак на његову личност. Некада блиски људи много боље од нас самих могу да процене да нешто не радимо како треба или да претерујемо у реакцијама. То је тај конструктивни конфликт који доводи до позитивних промена. То је управо и зона у којој највише "растемо", развијамо своје потенцијале и постајемо боље особе.

Социјална маска

Можда најважнија "лекција" коју треба да научите, истиче наша саговорница, јесте да то што се некоме не свиђате или што вас неко не воли, не значи да не вредите. Када једном разрешите ту дилему, све је много лакше.

Ипак, већина има свој јавни и интимни део личности, а "социјална маска" коју носимо у јавности, односно имиџ, многима служи као заштита.

- Пред људима са којима смо блиски, отворено показујемо емоције, разговарамо о себи и својим плановима, успесима, неуспесима, страховима, док особама са којима нисмо блиски не откривамо превише. Зато је нормално да сви имамо неку врсту "социјалне маске". Ако је туђе мишљење о нама базирано на основу ње, тада слика није реална. Управо због тога су нам важна мишљења само посебних људи у нашим животима, оних који нас суштински познају, па су критике упућене од њих једино што треба да нас натера да се замислимо. Односом поверења и љубави важне особе у нашим животима стичу "право" да нас критикују и процењују - каже наша саговорница.

Што нам је неко важнији или већи ауторитет, то нам је његово мишљење значајније. Такође, много ће нас више повредити ако нас одбаце особе за које смо били емотивно везани или о којима имамо високо мишљење.

- Потребно je да раздвојимо мишљење других од осећања личне вредности, а други део рада на себи подразумева да научимо да толеришемо непријатна осећања у која свакако спада и осећај одбачености или неприхватања. Дакле, мишљење других је важно, али само када су ти други важни вама - каже наша саговорница.


ПАЗИТЕ КО СУ ЉУДИ КОЈИ ВАС ОКРУЖУЈУ

Психолози кажу да критике најтеже подносе самокритичне особе, јер оне само потврђују њихов, иначе погрешан, став да нису довољно добри. Туђе мишљење је, променљива категорија, а треба да узмете у обзир да постоји и "тип" људи која стално доводи у питање туђе понашање и реакције. То су особе веома незадовољне собом и својим начином живота, па њихово стално критиковање свега и свакога више говори о њима самима него о вама. Такви људи углавном имају и изузетно ниску емоционалну и социјалну интелигенцију, а често и проблем са емпатијом. Превише самокритични људи су њихове "идеалне жртве", па уколико препознајете описано понашање у неком односу који негујете, схватите да проблем није у вама, већ искључиво у њима. Веома често смо склони да, говорећи о другима, заправо говоримо о себи и зато се поново враћамо на главну поруку овог текста - није важно шта, већ ко каже! Или, како каже једна мудра реченица - "Пре него што почнете себе да преиспитујете, проверите каквим људима сте окружени".