Има нечег сличног у лажи и сујети. Тешко се признају и чврсто бране. Када кажете некоме да је сујетан, браниће се да је то чиста лаж. Али, стручњаци имају нешто да нам поруче - сви смо ми сујетни, само је питање у којој мери.

- Свакоме је потребна извесна доза потврде да је способан, успешан и вредан, а притом не постоји особа која у свему што ради осећа апсолутну сигурност - каже Леонора Павлица, клинички психолог и конструктивистички психотерапеут.

- Сујета се јавља као заштитна функција ега, јер га брани од спољашње критике и покушава да одржи његову величину. Зато смо сви мање или више сујетни, што зависи од тога где и колико нисмо сигурни у сопствене потенцијале. Ствари које су нам важне покушавамо пошто-пото да одбранимо и да их не доведемо у питање, а управо су оне плодно тло за развој сујете.

Храна за сујету је ласкање и делује по принципу - што више "једемо", све смо "гладнији". Што нам се неко више удвара речима које желимо да чујемо, све смо сујетнији. Што нам више аплаудирају, ми бисмо још. Стварност је оваква, али у огледалу у којем се огледамо, она је онаква какву желимо да видимо.

Надменост и самоувереност

Саговорница "Живота плус" објашњава да сујета представља неосвешћену стратегију појединца да одржи и потхрани властиту вредност упркос спољашњем притиску. Да би сачувао пожељну слику о себи, користи се механизмима за филтрирање информација. Оне које га приказују у пожељном светлу се опажају и даје им се на значају, док се оне које га оспоравају негирају и гурају под тепих.

- Сујетне особе су врло ригидне, јер желе да по сваку цену сачувају слику о себи, па ниједну критику не схватају конструктивно, већ искључиво као знак неприхватања и одбацивања. Тежња да се допадну другима и истовремени страх од одбацивања последица су дубоко укорењене несигурности - каже психолог.

КАДА ЈЕ САВЕЗНИК? Када несигурност маскирамо тиме што поставимо брану и преценимо себе, негирајући да то чинимо, тај крст ће нас водити из неприлике у неприлику. - Али уколико сујету третирамо као савезника, може да нам буде користан водич у преиспитивању области у којима смо "танки". Ако мапирамо места где се јавља сумња у властите квалитете, имаћемо добру полазну основу да радимо на њима. Како расту наше компетенције, јачаће сигурност и самопоуздање, а опадаће ниво сујете - објашњава психолог.

Фридрих Ниче је у духу филозофије то објаснио овако: "Свако поседује онолико таштине колико му фали разума". Међутим, управо се многим великим умовима приписивало да су били мучки сујетни. Узмимо само примере Лава Николајевича Толстоја и Алберта Ајнштајна, чија је таштина парала небо. Али, тешко да су и они признавали да су сујетни, па их је већина доживљавала само као супериорне и надмоћне.

- Сујета се испољава кроз надменост и самоувереност, као препотентно потенцирање властите вредности, што другима може да остави утисак супериорности. Међутим, реч је о јакој фасади која је изграђена управо зато што је его рањив, фрагилан. Сујетна особа је преокупирана прихватањем и гладна је признања, јер је то једини начин да се носи са сопственом несигурношћу, незадовољством и осећајем неутољиве празнине. Иако се чини да је цео маневар организован око величања ега, треба схватити да је срж сујетног понашања у спречавању његове повреде - објашњава Павлица.

"Мушка" и "женска" сујета

Жене тврде да су мушкарци сујетнији, а они им поручују да је истина на другој страни. Стручњаци покушавају да их измире, приписујући сујету и једном и другом полу, али не на истим "тачкама". Студија са Универзитета у Мичигену је показала да су даме сујетније када је у питању однос са другим женама, па тешко подносе да је нека другарица лепша од њих или да имају шефицу која не само што је успешна, него је још и лепа. Мушкарци су, с друге стране, тог проблема лишени, али се не мире лако са тим да им је неки фрајер "украо" партнерку и боли их када им она призна да јој је згодан колега или комшија, јер су убеђени да су најбољи на свету. И баш то им ствара стрес, због чега су склонији срчаним обољењима. Психолози су током попуњавања упитника припадницима оба пола узимали узорке пљувачке како би им измерили ниво кортизола, хормона стреса. Мушкарци који су показали висок ниво сујете су имали и високу дозу кортизола, док код жена то није био случај.

- Иако момци наводно себе обожавају, они такође имају крхке ставове о себи, а често прибегавају дефанзивним стратегијама као што је агресија и то у тренуцима када је њихов осећај супериорности угрожен - наводи један од вођа студије.

Кажу да сујета годи егу, али трује душу. Руши пријатељства, угрожава везе, спречава напредак на послу... Ако је већ опште место, можемо ли бар да јој станемо на пут, умиримо је?

- Када нас околина хвали, ту "храну" за его доживљавамо искључиво као нешто позитивно и не доводимо је у питање. Међутим, критика нас, колико год се трудили да је негирамо, суочава са осећајем нелагоде. Тада можемо најбоље да ухватимо како нас нагриза зуб сујете. А да бисмо ублажили то стање, важно је да схватимо да је критика упућена само малом делу наше личности, некој нашој особини, понашању или поступку, а не целини, да не треба да нас угрози на нивоу идентитета. Други важан механизам у суочавању са сујетом је свест о томе да не можемо да будемо савршени у свему, те да није мудро да се стално упоређујемо са другима. Боље је да се поредимо са собом, увиђајући колико смо у нечему данас бољи него јуче - каже наша саговорница.


БАЈКОВИТО ДРУШТВО БЕЗ ТАШТИНЕ

Пробајте да замислите друштво без сујете. Саговорница каже да би оно на прву лопту било бајковито.

- Сви би били задовољни собом, самопоуздани и реалистични у погледу процене сопствених способности. Међутим, ако нико не би реаговао на туђу критику, не би преиспитивао коректност својих поступака и ако би сви све слепо радили према властитом нахођењу, такво друштво би у најмању руку било безобзирно. Изгубила би се саморефлексија и мотивација да се коригујемо - сматра Павлица.