У време када су жене још стидљиво извиривале из школских клупа, јер им је место било у кухињи, Владислава Беба Полит је достојанствено бранила свој докторат. Била је једна од првих девојака свог доба са титулом - доктор филозофских наука. И једна од најхрабријих међу храбрим дамама свог времена.

Рођена је 1886. године у Новом Саду као ћерка доктора права, адвоката и политичара Михаила Полита Десанчића. У родном граду је са одличним оценама завршила основну и вишу девојачку школу. Имала је материјалне могућности за даље школовање, али и "оправдање" пред таквом родитељском одлуком, јер је била изузетан ђак. Отац ју је је уписао у приватну "велику" гимназију, у којој је матурирала и испунила услов за похађање студија. На Универзитету у Будимпешти положила је 1912. године испит са највишом оценом, потврдивши све дотадашње успехе. Била је стручњак из области славистике, али и махер за немачки, енглески и мађарски језик. Биографија коју је, вредним радом и перманентним улагањем у образовање, рано окитила ловорикама, указивала је на то да ова девојка није тек обична академска грађанка. Заинтересована за књижевност, одлучила је да се окуша у писању и добро јој је ишло. Објављивала је текстове на матерњем и мађарском језику. Себе је, међутим, видела на тежем, незахвалнијем и мукотрпнијем бојном пољу. Осећала је да јој је место међу најхрабријим припадницама нежнијег пола, тамо где се бију битке за њихова права. Имала је и од кога ту "жицу" да наследи, чије лекције да усвоји као смернице за промишљање и деловање и на темељу чијег рада да настави историјску женску причу. Њена тетка је била Савка Суботић, једна од првих феминисткиња из Војводине. Донкихотовски се борила за еманципацију дама, отворено је настојала да их "инфицира" књигом и помогне им да се школују, верујући да тако могу да постану самосвесне и самосталне. Стопама своје тетке кренула је и Владислава. Чинило јој се да су критичке расправе место одакле треба да започне своју борбу, одакле може да дигне глас.

"Ако се женама може свако право порећи, то се не да порећи, да су оне ту. То им не може нико одузети. Ту смо! Постојимо! Живимо!", започела је Политова једну од својих расправа, објављених у "Српству", 1913. године.

Свесна да ће изазвати гнев припадника јачег пола, али у жељи да је бар саслушају, пре него што крену у напад, кренула је од тога да мушкарци не треба да се плаше духовно ослобођених жена, јер Српкиње нису као даме на западу које тежи потпуној самосталности. Наше се не одричу брака и породице, нити кућу као сматрају за тамницу. Дом је за њих храм и тако ће и остати.

"Српкињини осећаји су још национални, а то је нарочито код мањих народа животно питање. С тога је сасвим природно да ми Српкиње не можемо поћи истим путем еманципације као западне жене", записала је Владислава.

Пошто је таквим уводом примирила мушку сујету и предупредила евентуалне нападе, истакла је оно што је нужно и могуће - побољшање квалитета живота жена. Говорила је да оне треба да се образују, због себе, али и да би репрезентовале положај мужева. Опет је направила задршку, додајући да је стара народна пословица истинита, па би у складу са њом девојке требало да размишљају: "Не стоји кућа на земљи, већ на жени". Али су зато њене следеће реченице гласиле:

"Српске су жене штедљивије него мушки. Оне су створене за финансијске операције. Погледајте само ону породицу која напредује. Увек јој је душа жена. Ниједан здрави и поштени мушкарац не каже да је жена само материја, и да је овај свет Бог створио само за мушке. Ниједан не вели да је жена алогична и аморална. То могу да кажу само болесници".

Владислава се борила за хармонију у браку, која је, како је она то видела, подразумевала да се муж и жена допуњавају и да мушкарци схвате да њихове супруге нису реинкарнација греха. Сматрала је да еманципација припадница слабијег пола не може да се деси ако им они јачи у томе не помогну. Залагала се за њихово признање да су и даме део универзума, да имају своју духовну есенцију и егзистенцију, вољу, тело и дух. И да све то могу да остварују без мушкараца. Али, суштина је да живе заједно. Настојала је да суптилним методама дође до циља. Ако не успе, говорила је, потражиће екстремнија средства:

"Не треба нама Српкињама одмах изборно право, ми морамо стећи своја права прво над вама и за та права борићемо се и фанатизмом, јер без тога не можемо живети. То је идеја и мисао човечанства, мисао истинита и оправдана. Ко је год способан умно и телесно да ради, треба да живи, и кад живи треба да има своја права на живот. То је садржина феминизма, то је есенција наше идеје, за коју се боримо и залажемо. И сви смо ми дужни да се за њу залажемо".

Политова је разумела да већини дама недостаје снаге и храбрости, јер нису свесне да могу и умеју, па је гласно инсистирала на том освешћивању. Желела је да се групишу у "бојне редове", како би заједнички стигле до циља.

"Сви су културни народи навикли на жену као на свог равноправног друга, способну за енергичну борбу живота, вичну за рад и потребну за осећај среће и мира у кући. Зар да се Срби највише опиру нашем праву и покажу како њихове женскиње не спадају у ред културних жена на Западу?", записала је Владислава Полит још пре Првог светског рата. Можда је изгледало да се бори са ветрењачама, али на њеним тековинама су ипак створене многе олакшице које ми данас живимо.


ОТАЦ МИХАИЛО ВОЂА СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА

Бебин отац, Михаило Полит Десанчић (1833-1920) је био прави ерудита и полиглота, врсни правник, књижевник, публициста. Био је посланик у Хрватском и Пештанском парламенту, борио се против мађаризације Срба. Сматрао је да Русија треба да преузме главну улогу у решавању Источног питања, а да сарадња Срба и Хрвата може да помогне и једном и другом народу. Политичку каријеру је започео као сарадник и бранитељ идеја Светозара Милетића, а потом се издвојио као вођа либерала у Војводини. Од 1889. до 1914. је био уредник "Браника", дневног листа и главног органа Српске народне слободоумне странке (либерала).