У 12. години је писала песме као да је старија бар пола деценије. Као петнаестогодишња девојчица разумела је Шопенхауера и Канта као да је већ завршила све школе што су се у то време могле завршити. Милена Миладиновић, међутим, тада још није читала нити писала на српском, јер је васпитана у бечкој официрској породици. Имала је солидно образовање, али је тек са упознавањем доктора правних наука, члана Српске народне радикалне странке и касније министра, Жарка Миладиновића почела да осваја један нови свет.

"Уз њега је она заволела све што је српско. Он ју је за три дана научио српски читати из старих бројева "Заставе". Он ју је научио и српски писати, изговарати српске речи, певати српске песме. Приповедао јој је о Косову, српским јунацима и она је заволела до тада њојзи непознат свет и са чистом савести могла је свом Жарку пре венчања дати реч да ће бити добра Српкиња. Ту реч је она испунила.", записала је Зорка Јанковић у часопису из 1913. године "Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас".

До тада је Милена, рођена око 1874. године, изучавала старогерманску митологију, била су јој блиска дела руских, француских и енглеских аутора, писала је књижевне радове на немачком. А онда је све то одложила и објаснила себи и другима како је чека озбиљан посао, јер жели што пре и што боље да савлада српски језик, књижевност, обичаје, историју. Имала је јак мотив и још снажнију вољу да у томе истраје. Није протекло много воде, а Милена је већ почела да пише на ћирилици, па тек онда те риме да преводи на немачки. Врло брзо нико није могао ни да претпостави да је она проговорила на српском тек када се удала. Захваљујући супругу постала је и политички писмена, пошто ју је Жарко свесно укључио у те воде. И она је успешно запливала. Временом је без страха да се не обрука равноправно разговарала са умним политичарима тог доба који су долазили у њихов дом у Руми.

Милена је била искрена подршка свом супругу, као што је он њој давао снажан ветар у леђа. Имала је одрешене руке да се бави књижевним радом како и колико жели. У томе јој је много помогао и Змај Јова Јовановић, угледна личност и прави пријатељ. Читао је њене радове, хвалио их, давао јој сугестије, подстрекивао је на нове исписане редове, а неке њене песме и лично превео за "Српску Домају". Смрт великог књижевника је био тужан тренутак у Миленином животу, али, како му је и обећала, није престала да пише. Због њега је наставила са радом, осећајући да му још толико тога дугује. Због тога је са Српском женском добротворном задругом у Руми покренула иницијативу да се у овом граду подигне споменик Јовану Јовановићу Змају.

То се и, са уклесаним текстом: "Свом омиљеном песнику, захвалне Српкиње", догодило седам година касније. Бронзану бисту песника, која се и данас налази испред истоимене основне школе, израдио је вајар Ђорђе Јовановић, споменик је свечано открио Бранислав Нушић, а Сима Пандуровић је одржао говор. Занимљиво је да је ово први споменик подигнут Змају, не рачунајући онај надгробни у Сремској Каменици, као и то да је Милена успела да га сачува за време рата, склонивши га на сигурно место.

Када је, 1909. године, Жарка ухапсила аустроугарска власт под оптужбом да је врбовао добровољце и слао оружје за Краљевину Србију, Милена је пролазила кроз пакао. Једино тада није могла да пише. Миладиновић је пуштен из затвора због недостатка доказа, а у Руми му је приређен спектакуларни дочек са фијакерима. Она је одахнула, скупила снаге и вратила се писању, изучавању обичаја, преводила је народне песме, путовала и истраживала.

"Једном је пропутовала Косово. Душманин га је тада љуто тлачио, а она је кроз тадашње патње још гласније познала косовске ране у прошлости и у њој се јавила воља да преведе Косовску епопеју, тај алем камен српске народне поезије. Она је то и извела.", записала је Зорка у "Српкињи...".

Преводе је објављивала у бечким часописима, као и у "Босанској вили", "Бранковом колу", "Домају", "Новој Искри", за које је писала и песме и приче. Од заборава је сачувала и сремску народну ношњу. Није је мрзело да њене делове сакупља по кућама, дословце куцајући од врата до врата старих домова у Срему. Успела је да је изложи у прашком музеју, који је оригинал и откупио. Док је била жива, Зорка Јанковић је подсећала да Милену Миладиновић "српство треба да сматра својом ћерком и нека се поноси њоме". Умрла је 2. децембра 1928. године у Руми, где је и сахрањена.


СВУ ИМОВИНУ ЗАВЕШТАЛИ РУМИ

У Руми, у кући Жарка и Милене Миладиновић, 24. новембра 1918. године, одржан је збор Хрвата и Срба, изасланика месних одбора Сремске жупаније, када је донета одлука да се Срем присаједини Краљевини Србији. Жарко је тестаментом завештао сву своју имовину Руми, са жељом да се подигне Српски дом. У центру сремског града, испред Поште, налази се његова биста у природној величини.