ЧЛАНИЦА Удружења ликовних уметника Србије, доајен модерног сликарства у Шапцу, наставница у миру, болничарка у рату. Наизглед скромна и стидљива, Мара Лукић Јелесић нам је за наук оставила лекције о уметности, таленту, одлучности, сновима и хуманости. Шта је то што је ову жену издвојило у односу на своје савременице, проналазимо у књизи "Знаменити Шапчани и Подринци", аутора Бранка Шашића.

Мара је рођена 25. децембра 1885. године у Обилићеву (Новом Кнежевцу). Била је најстарије дете, сестра Живојина и Наде. Отац Александар, пореклом из Херцеговине, живео је у банатском Падеју, а мајка Јулијана у Сремским Карловцима. Родитељи су Мари омогућили да се образује, али су је после завршене основне школе у Београду, усмерили ка Вишој женској школи Краљице Драге. Тиме су јој ускратили оно о чему је маштала - да постане гимназијалка. Догодило се, ипак, да је у новој средини имала сјајне наставнике цртања који су у стидљивој девојчици препознали даровитост. Велика имена свог заната, Надежда Петровић, Косара Цветковић и Риста Вукановић трајно су је "инфицирали" сликарством. Више није могла уназад. Заробљена сновима о уметности, постала је 1901. године ученица угледне Српске сликарске школе коју су водили Риста и Бета Вукановић. Изневерила је тада наде родитеља да ће наставити учитељским водама. Али, она је своје рекла - биће сликарка. Нестрпљива да што пре освоји новооткривени свет, пажљиво је слушала, учила, играла се. Било је јасно да је сликарка рођена. Али, током школовања, Мари је умро отац и више није могла да мисли само на уметност, него превасходно на егзистенцијалне проблеме. Нове околности су тражиле да преко ноћи одрасте. У школи се определила за наставнички смер и 1903. године положила испит за учитељицу цртања и лепог писања. Прво радно место јој је било у Ђердапској клисури, а затим у Вишој женској школи у Шапцу који ће за њу постати веома важан. Предавала је не само оно што јој је била струка, него и српски језик, певање, гимнастику, веронауку.

Чинило се на тренутак да је од сликања одустала. Али, када је 1906. године са угледним сликарима присуствовала на отварању Друге југословенске изложбе у Софији, поново је осетила стари жар. Две године касније напустила је школу и са колегиницом и пријатељицом Љубицом Филиповић отпутовала у Минхен, на једногодишње усавршавање. Сан јој је био да се у баварској престоници "домогне" Сликарске академије, али су женама у то доба врата била затворена. Није губила време, па је са Љубицом почела да похађа чувену Ажбеову приватну школу, коју је водио сликар Хајднер. Није јој се допао начин рада, замерала им је одсуство озбиљности и због тога се пребацила у школу сликара Шилдкнехта, пронашавши оно што је тражила. Годину касније вратила се Шапцу и педагошком раду, али је све до Првог светског рата свако слободно време проводила у Београду. Те године када је почео велики сукоб, Мара је постала вереница учитеља, касније инспектора Павла Јелесића. Венчали су се 1917. и живели у складном браку, иако без деце.

НАЈЗНАЧАЈНИЈА ДЕЛА
ПРВИ пут је самостално излагала у Шапцу 1951. године и то у Гимназији, када се публици представила са 164 слике. Годину касније њена дела су се нашла у Уметничком павиљону "Цвијета Зузорић" у Београду. Излагала је и у другим градовима широм Србије. Међу њена најпознатија дела убрајају се: Аутопортрет, Портрет пуковника Антића, Живојин Лукић на софи, Под орахом, Тераса, Мачванка... Сликала је пејзаже из Босне, Шумадије, Сврљига.

Ратно стање је била велика школа, али и тест за хуманост. Мара је имала свест да није само наставница и сликарка, већ и жена која мора и може да помогне свом народу. Није седела скрштених руку, чекајући да рат прође. У кратком року је завршила болничарски курс, а потом у Шапцу лечила и неговала рањенике. Знање немачког језика јој је било од користи у разговору и договору са лекарима. За несебичну помоћ, Црвени крст јој се, као уметници великог срца, одужио Орденом.

Иако услови нису били лаки, Мара ни током рата није престајала да црта. Носила је са собом блок, и у паузи, када се осами, стварала портрете. После рата је радила у Шабачкој гимназији, потом у Трећој женској гимназији у Београду, у којој је остала све до пензије, 1932. године. Београдски живот је био нова, значајна и лепа епизода у Марином животу. Сада је могла да се дружи са Бетом Вукановић, Зором Петровић, Десанком Максимовић... Остала је забележена симпатична цртица из тога доба, када су Мара и Десанка водиле ученике на море, на Свети Стефан, а сликарка плаву пучину превела у аквареле.

Након што је, 1921. године, постала члан Удружења ликовних уметника Србије, почела је да излаже на колективним изложбама. Убрзо је отпутовала у Париз на студијско путовање, уживајући у граду уметности и делима Реноара, Сезана, Манеа... Дани на обали Сене су је јој више приближили уметности.

Са пензионерском књижицом добила је слободу и могућност да се до краја препусти сликарству, живећи уметност. Баш како је одувек желела. После Другог светског рата, њена нова-стара адреса је Шабац. Слика до последњег даха, до последњег дана, до дубоко у старост. Мара Лукић Јелесић је умрла 1979. године у вољеном граду на Сави.