Биографија Јелене Петковић Милутиновић заборављена је на "рафовима" историје. Оно мало што се зна, није довољно да дочара слику о њеној личности и глумачком таленту. Записано је да је рођена 1877, умрла 1935. године и да је дебитовала у кући Ђоке Поповића Даничара, уредника "Данице". Његова супруга Марија је каријеру започела у Српском народном позоришту у Новом Саду, а потом је развијала на београдској позорници, па им је дом био центар окупљања уметничког света Србије.

У тој кући, једне уобичајене вечери, Јелену је запазила глумица Милка Гргурова (о којој смо писали у фељтону Знамените Српкиње) и одвела је право код управника Народног позоришта Николе Петровића и драматурга Драгомира Јанковића. Национални театар је, међутим, у то време једва издржавао редовне чланове, тако да је сваки потенцијално нови био претња за скроман буџет. Упркос томе што је знала како ствари стоје, Гргурова није желела да одустане од Јелене, којом је од првог разговора била очарана. Свидела јој се њена занесеност позориштем, раскошан таленат и то што је била романтичан тип сиромашне девојке, па је могла да је замени на сцени.

Јелена је тада имала 20 година. Ипак, други на њу нису полагали велике наде као Гргурова. Видели су у њој, како је навео Милан Грол, "бледу искушеницу, погледа који се губио некуд далеко, драматичног гласа, дубоко упалих очију и жутих образа". Николи Петровићу је изгледала као "болесна и бескрвна".

Али, Милки су баш ти атрибути били назнака да би Јелена могла да бриљира у позоришним трагедијама. И била је у праву. Већ са првим позоришним кораком, потврдила је предосећање своје славне претходнице и постала запажена "трагичарка". Почела је да игра и пева у хору за месечну плату од 40 динара, иако је та сума била недовољна за пристојан живот, запослење је за Јелену значило престиж. Почела је полако да осваја критику и публику. Оцењена је коментаром да је "драж њене игре увек у нечем изразито националном, патријархално простом и душевном".

"Као преостали стародревни вез и народна ношња Косова и падина Шаре, са кога је она била поникла и игра Јелене Милутиновић давала је утисак нечег примитивног и племенитог, смерног у држању, а уздигнутог у осећању", записано је у књизи "Из позоришног живота предратне Србије".

Јелена је била Вукосава у "Милошу Обилићу", Павла у "Сутону", Јела у "Еквиноцију", Анђелија и Филета у "Максиму Црнојевићу"... Свакој јунакињи, без обзира на то да ли је била главна или споредна улога, прилазила је као да је прва и најважнија.

"Својом надахнутом игром у комаду "Смрт Мајке Југовића"Јелена Милутиновић духовно је узнела читаву сцену у последњем чину. Када се из њених груди, као Косовке девојке, отео крик у рањене птице, у публици и на позорници, међу самим представљачима, то је био тренутак језе", записао је Грол.

Имала је среће да јој Милка Гргурова буде учитељица. Али, баш она јој је и замерала недостатак флексибилности и немогућност да детаље креира у току извођења, да их додаје и одузима. И то је коштало каријере и живота...

"Једна грана је прекратила своје цветање пре времена", записао је Грол. Јелена се све више отуђивала од модерног репертоара, осећала физичку слабост, говорило се да губи стас за позорницу, јер је одједном почела да се гоји. Све је то вероватно била последица душевне кризе, која је почела да узима маха. Превише обавеза око учења текстова и певања у хору, за премало плаћен рад, сломили су се о њена слаба леђа. Од мршавице је за трен постала неко ко пати од гојазности. Нису више могли да је узимају за улоге витких дама. Најпре је то схватила као опомену, али како се ствари нису мењале у њену корист, доживела је као личну трагедију, судбински записану.

Напустила је Народно позориште септембра 1921. године. То је био само званични одлазак, пошто је уочи и током Првог светског рата ретко играла и још ређе тријумфовала.

"ДОБРИЧИН ПРСТЕН" ПО ЊЕНОМ СУПРУГУ

Јелена је била удата за три године млађег колегу Добрицу Милутиновића, који је био један од најпопуларнијих и најталентованијих глумаца на нашим просторима. Публика га је изузетно волела, учествовао је у оснивању Опере Народног позоришта, снимао за радио, играо на филму. Био је Максим Црнојевић, Митке, Дон Карлос, Ромео, Отело, Лир, Вронски... Поводом 40 година његове каријере, Удружење глумаца Краљевине Југославије му је 1937. године доделило прстен, који је израдио краљевско-дворски јувелир.

На предњој страни угравиран је Добричин лик, а на бочним су рељефи његових највећих улога. Носио га је до смрти, 1956. године. Од прославе стогодишњице његовог рођења (1980), "Добричин прстен" се додељује као највеће глумачко признање. Позориште у Сремској Митровици носи његово име.

"Њен успех је био прекраћен недаћама личним, а једно време и болешћу. Сиротиња од рођења, није била без утицаја у стварању тог испосничког идеализма, који је маштао о блаженствима која нису од овог света. А тај искушенички стил глумице и жене није више био стил савременог позоришта", говорио је Грол.

После рата, Јелена се није склонила само од позорнице, већ је сасвим променила стил живота. Утеху је покушала да пронађе међу адвентистима. Иако се сакрила од струке, глумачко удружење је није заборавило и у априлу 1934. године извело представу "Коштана" у њено име. Само годину касније, колеге су одржале говор на њеном гробу.