ХОРОРЕ волимо зато што смо срећни јер смо несрећни, закључак је тима психолога са универзитета Беркли и Флорида.

Некада се веровало да се људи који уживају да са напетошћу, узбуђењем и јаким адреналином гледају сцене прогоњених жртава и таласе имагинарног страха са филмског екрана - заправо уопште не плаше. Према тој теорији, љубитељи хорора су знали да је то само фикција, па су се задовољавали неком врстом настраног ужитка. Други правац, популаран пред крај 20. века, заступао је став да је некима потребна одређена мазохистичка доза страха у профилактичке сврхе, коју проналази у овом жанру. Најновија теорија коју су доказали амерички психолози истиче да људи уживају у таквим филмовима, јер су срећни због тога што су несрећни. Психолози са Берклија и Флориде су издвојили три хорор филма као најуспешнија у том смислу: Хичкоков "Психо" (1960), Фридкинов "Истеривач ђавола" (1973) и "Вештице из Блера" (1999).