САМО 28 година живота и 12 година глуме, било је довољно да Софија Цоца Ђорђевић створи једну особену фигуру, у којој се не понавља ништа што је било пре ње и што ће доћи после ње, записао je Милан Грол. Није била ни прва ни једина жена у театру, али је била другачија. Лако су је завела светла позорнице, а она је још нежније завела публику. На први поглед, покрет, став. Без претварања и сувишног кокетирања. Оног дана када је умрла, завршила се једна епоха позоришног живота Београда с почетка 20. века.

Софија је рођена 19. септембра 1880. године у глумачкој породици Миљковић. Отац Вељко и мајка Савка, значајна имена свог заната, рано су напустили овај свет, али су стигли да је размазе љубављу и пажњом. Љупка и грациозна девојчица, од детињих дана знала је да ће бити глумица. Скромно формално образовање, стечено током неколико година основне и немачке школе, надограђује вољом и амбицијом. Сви су у њој видели крхко биће у облацима, али она је стално радила на себи, читала, учила француски језик, бавила се музиком. Знала је да је даровита, али не претерано и не у свему, па је желела да буде боља од онога што јој је природа наменила.

Први пут на себе скреће пажњу као 15-годишњакиња, у комаду "Шумска ружа". Тада је тек волонтерка у Народном позоришту, а две године касније постала члан и велика нада. Била је интелигентна, мила, ведра, упорна и вредна, а позоришни живот баш то тражи. Спремна да се жртвује, сваку препреку је видела као изазов.

Истина је да је Софија имала привилеговану стартну позицију. Добро је познавала београдски театар, јер га је освајала још као девојчица, посматрајући и упијајући игру својих родитеља. Када је и сама постала део угледног ансамбла, ветар у леђа јој нису давали само мама и тата, већ читава кућа, која је сматрала својим чедом. Софија је умела да се приближи људима и стекне наклоност оних до чије се критике у то време држало, па је брзо постала љубимица у позоришном свету.

СЛАВНА У ВЕЧНОСТИ"Несрећа Софије Ђорђевић, која умире у својој 28. години, срећа је за глумицу Цоцу Ђорђевић. Срећа, што је у том малом броју година стекла прослављено име и што се на позорници одржала само онолико колико су је њени неодољиви дарови могли одржати, са славом коју је стекла и до највишег успона те славе", забележено је Грол у књизи "Из позоришта предратне Србије".

"У улогама несташних девојчица, у којима се иза публике с пљеском поздравља већ сам ведри смех кроз два реда белих зуба, шеснаестогодишња Миљковићева кћи имала је од својих вршњакиња две чари више, једну саме куће из које је долазила као глумачко дете, другу своју личну грацију једног малог, складно скројеног девојчета, свега нежног и у финим линијама резаног, од малих усана и танких ружичастих образа испод живих веверичиних очију", описује је Грол у књизи "Из позоришта предратне Србије".

Цоца није имала проблем да се преруши у сетне и ветропирасте девојчице. Уживала је у њима. Али, већ "сутрадан" би постајала озбиљна госпођица или права госпођа. Била је Шекспирова Џесика, Гетеова Кларица, Димина Нишета, Нушићева Зорка... И напредовала неслућеном брзином. Као да је слутила да ће јој живот бити прекратак, па бар да га на сцени убрза. У септембру 1899. године била је наивна 10-годишњакиња у Галининој комедији "Тако ти је то у свету, дете моје", а само месец дана касније најзрелија ћерка Вињеронова у Бековим "Гавранима".

Позорница јој је била природно окружење. Родитељи су започели тај плес, али дом Миљковића и после њих мирисао је на глуму, на чисту боемију. И три сестре биле су глумице, брат и три зета глумци. Цоца се удала за себи сличног, новинара и боема Ђорђевића. Сведок на венчању им је писац, комедиограф Бранислав Нушић. Круг њених и супругових пријатеља чинили су људи од имена и образовања - Богдан Поповић, Урош Петровић, Стеван Луковић, Јанко Веселиновић. Многи од њих су специјално за њу превели комаде, у којима је играла главну улогу. Стално је била у жижи уметничких догађаја, пре и после представа живела је динамичне и узбудљиве "партије". Грол је записао да је тај интензивни темпо живота на и ван позорнице убрзао сагоревање "те мале животне машине". Глумица без авантура и жена вољена од свих, 1908. године умире.

Грол ју је назвао тркачем на кратке стазе. Позоришно мезимче је после 120 одиграних представа завршило, како је рекао, тачно на крајњој мети својих снага.

"Београдско позориште није имало узбудљивијег догађаја од ране смрти ове младе глумице, отргнуте као пролетњи цвет у полету младости и талента, у пуном јеку успеха", записао је Грол.