За Душана Макавејева, редитеља и сценаристу, готово сви знају, али мало ко за његову мајку – Јелену Јелку Бојкић. А, њена биографија је изузетна, била је прва жена која је у Краљевини Југославији, а вероватно и на Балкану, дипломирала на ветеринарском факултету. Без ње се многе вакцине и серуми на Торлаку можда никада не би произвели, али она се тиме није хвалила. Радила је и истраживала, у тишини.

Јелка или Јелена је рођена 17. октобра 1904. године у Сремској Митровици, у дому Владимира и Лепосаве. Како у књизи "Седми печат" наводи Душан Познановић, због преране смрти родитеља морала је да напусти родно место и пресели се код рођака у петрињски срез. У време када је требало да се школује, град на Сави је поново постао њен дом, а старатељ до пунолетства био је угледни митровачки прота Драгомир Радошевић.

Марљива и паметна девојчица је, упркос тешкој материјалној ситуацији, уписала гимназију и 1926. године матурирала. Наставница Ана Штулхофер ју је, како наводи Познановић, већ видела у белом мантилу, јер је Јелка отворено говорила о љубави према медицини. Желела је да помаже људима и та намера је била толико очигледна, да су је сви професори звали „докторка“. Међутим, није имала могућности да оствари ту жељу, јер су студије биле скупе и дуго трајале. Била је разочарана и тужна, али је схватила да би ветерина могла да је задовољи у интелектуалном и хуманом смислу. Знала је да ће и тако помагати, а притом је то била храбра одлука јер је изабрала „мушку професију“.

- Једино ми је жао што нисам имала могућности да студирам медицину. Али животиње су дивни и захвални пацијенти, а ветерина хумана наука – признала је Јелка касније.

Ветеринарски факултет у Загребу, основан по завршетку Првог светског рата, био је на добром гласу, али Јелкиним доласком доспео је у центар пажње. Она је она била прва девојка која је у овој установи добила индекс и прва у региону која је 23. јула 1932. године дипломирала ветерину.

ШТАМПА ОБЈАВИЛА ВЕСТ О ДИПЛОМИРАЊУ Колико је њено студирање било друштвено значајно, говори чињеница да је, како наводи Познановић, одбрану њеног дипломског рада објавила Политика: "Пре кратког времена дипломирала је на Ветеринарском факултету у Загребу гђа Јелка Бојкић Макавејев и на тај начин постала прва жена ветеринар у нашој држави".

Током студија Јелка се борила за права колега, учествовала у оснивању студентског дома на Илици, била председница Женске студентске организације Универзитета у Загребу, а говорило се и о њеној склоности ка музици, позоришту и филму. Њена свестрана личност кроз школовање није прошла неопажено, па је била одличан студент са високим оценама и високим позицијама у студентско-академским круговима.

Када је примила диплому, већ је била супруга Сергија Макавејева, са којим је неколико месеци по завршетку студија добила сина Душана. Пошто је савладала теорију, дошло је време за праксу...

Јелкино прво радно место, одмах по стицању дипломе, био је Централни ветеринарско-бактериолошки завод у Београду, а потом Серум завод "Камендин" у Новом Саду. Када се у главном граду основао Завод за производњу ветеринарских цепива и лекова, Јелка је добила своју шансу. И ту је током Другог светског рата са групом колега вредно радила у лабораторији. Бомбе је нису уплашиле, осећала је професионалну и моралну одговорност да не дозволи ширење сточних зараза широм земље. Знала је колико је то важно за здравље, већ унесрећеног, становништва. Тиме је показала колико је храбра и посвећена послу, али и колико воли своју земљу.

Са ослобођењем је прихватила нове изазове, па је допринос струци, као прва жена ветеринар у Југославији, дала у новосадском и суботичком "Ветсеруму", а од 1950. године опет је живела и радила у Београду. Њена стручност је тада била неспорна, могла је да бира где ће да је развија. Прихватила је позив колега са Ветеринарско научно-истраживачког института, а потом постала део тима Хигијенског института НР Србије. Захваљујући њеном знању и напорима, произведени су многи ветеринарски серуми и вакцине које су коришћене у хумане сврхе. А науци и пракси је још више допринела са позиције шефа Серумског одељења у Заводу за вакцине и серуме на Торлаку, где је 1963. и завршила професионалну каријеру.

Пензионисала се и наставила да живи у свом стану на Карабурми. Јелка је дане проводила мирно и повучено, баш као што је и живела. Као да није била прва жена у својој струци. Као да није била значајна за науку, коју је толико волела. Jeр, само тако је умела и желела да живи. Умрла је у Београду, другог мартовског дана 1987. године.