КАДА је са балкона Старог двора, 8. јуна 1922, на чистом српском језику изговорила: "Ја вам од срца благодарим", бесповратно је задобила љубав народа. Румунска принцеза Марија тог дана је постала краљица Срба, Хрвата и Словенаца. Имала је 22 године када је са краљем Александром Карађорђевићем стала пред олтар Саборне цркве Светог Архангела Михаила у Београду, не слутећи да ће "израсти" у нашу најомиљенију владарку, "велику мајку" и "краљицу сунца".

Рођена је 9. јануара 1900. године у саксонском граду Готе, као ћерка румунског краља Фердинанда и краљице Марије, унука кнегиње Марије, сестре руског цара Александра и праунука енглеске краљице Викторије. Звали су је Мињон, по опери коју је њена мајка гледала док ју је носила у стомаку. Плава крв јој је омогућила најбоље дворско образовање, а потом школовање у енглеској Хилфилд школи, којој су приступ имали само потомци енглеске краљевске круне. Енглески, немачки и француски језик је говорила као матерњи, волела је да чита и истражује, пленила лепотом и тврдила да се никада неће удати. Међутим, месец дана пошто је у краљевском замку на Карпатима упознала Александра Карађорђевића, постала је његова вереница, а ускоро и супруга. Народ ју је дочекао широм раширених руку, а она му то до краја живота није заборавила.

Лако се уклопила у нову домовину, јер није губила ни дана, већ је одмах почела да учи српски језик и постане Српкиња "од главе до пете". Учитељ Ђура Даничић, био је изненађен којом је брзином савладала језик и отрчала код мужа да га замоли да више не разговарају на француском, него на чистом српском. Александар је био одушевљен и поносан док је са њом "бистрио" политику или причао о обичним стварима. Ласкало му је што има таквог животног сапутника. А она је изучавала народне обичаје, са радошћу прослављала Светог Андреја, крсну славу Карађорђевића, возила ауто, неговала вртове... Дивили су се њеној лепоти, софистицираном стилу одевања и елегантном држању. Колико год да је била посебна, трудила се да не одскаче од околине, мешајући се са народом на улици, док је обилазила школе, болнице, народне кухиње, сиромашне, угрожене и болесне. Са мајком је за време Првог светског рата лечила рањенике, а ту хуману црту није изгубила као краљица. Њено име се везивало уз добротворне балове, установе и фондове за помоћ сиромашнима, деци без родитеља, старима и немоћнима, за "Коло српских сестара", домаћинске школе за самохране мајке и девојке са села... Свуда је стизала и свима помагала.

Краљевски дом је постао богатији за три сина - Петра Другог, Томислава и Андреја. Племићко порекло није их раздвајало од остале деце, јер су их родитељи тако васпитавали. Народ је причао да краљица Марија на двор доводи сеоску и сиромашну децу да се играју са њеним синовима, учећи све малишане заједно да је скромност врлина над врлинама.

Када је изненада, 9. октобра 1934. постала удовица, пошто је у Марсеју убијен њен супруг и краљ Југославије, поднела је трагичну вест достојанствено. Као права краљица, без суза. После шока и неколико капљица за смирење, очевици су тврдили да је рекла да је Александар умро вршећи своју дужност, а то је смрт које је достојан. На престо је ступио њихов малолетни син Петар и формирано трочлано Намесништво које ће владати до његовог пунолетства. Краљица Марија је патила, али је знала да свет не може да стане због атентата и имала је моралну одговорност према покојном супругу да настави путем којим су заједно корачали. Утеху јој је пружио хуманитарни рад, па је тако и у дубокој црнини помагала народу.

Када је почео Други светски рат, са два млађа сина је отишла у Енглеску. Ни на крај памети јој није било да се тада заувек опростила од Југославије. То је за њу био привремени одлазак и у логоре широм Европе је слала пакете хране и одеће за заробљене Србе. Да Немци не би открили ко их шаље, а стизали су редовно сваке недеље, потписивала се само као Марија К. Ђорђевић, да би народ знао их краљица није заборавила. Није користила ниједну владарску привилегију, изабрала је да живи на обичном сеоском имању удаљеном 80 км од Лондона, које је 1946. заменила сличним у Кенту. На Трећем заседању Авноја, Карађорђевићима је забрањен повратак у земљу, али нико није могао да јој забрани да помаже свом народу. У октобру 1959. године јој је чувени председник Француске Шарл де Гол доделио крст Ордена легије части.

У послератним данима била је тужна и усамљена, а утеху је проналазила у пољопривредним пословима, сликала је и вајала. У једном енглеском листу је изашла вест да је краљица Марија од Југославије, у својим педесетим годинама, постала студент уметничке школе. Ипак, здравље ју је издавало. Једна операција за другом, тежак реуматизам, парализа леве стране тела, приковали су је за кревет.

Краљица од Југославије је умрла 22. јуна 1961. године у сну, сахрањена је у Виндзору, на приватном гробљу Фрогмор, близу своје прабабе, енглеске краљице Викторије. Њени посмртни остаци су пренети у Србију 29. априла 2013, а одлуком Вишег суда у Београду рехабилитована је 14. априла прошле године.


УДОВИЧКУ АПАНАЖУ ДЕЛИЛА НАРОДУ, ПРОДАВАЛА НАКИТ ДА КУПИ ЛЕКОВЕ


Удовичка апанажа краљице Марије износила је шест милиона динара годишње, али је она користила само четвртину. Остало је наменила у добротворне сврхе, за сиромашне и болесне у Србији. Водила је бригу о Друштву Црвеног крста, ставила је потпис на Повељу о правима детета, помогла је да се изгради Дечја клиника у Тиршовој улици и Институт за онкологију.

Болесна и немоћна, продавала је личне драгоцености да купи лекове, чак је морала да се одрекне и најомиљенијег дијамантског прстена, који јој је купио вољени супруг Александар.