Дошли смо да ти се поклонимо. Теби, највреднијој и најлепшој, икони храма богиње Талије. Да ти се захвалимо за сву лепоту твоје уметности, твоје части, твог дара. Дошли смо да те замолимо за опроштај.

Овим речима се 24. јануара 2007, шест деценија после смрти велике глумице, Мира Ступица обратила Жанки Стокић. Тог дана се, на њеном гробу, са 60 година закашњења, чула песма "Ој, Србијо", она коју је тестаментом завештала као жељу. Мира је била и главни "кривац" за оснивање глумачке награде "Велика Жанка", коју од 2003. додељују Народно позориште и Вечерње новости. А љага са имена вечне "госпође министарке", која је 1945. осуђена на осам година губитка националне части, јер је током рата учествовала у програмима радио станица под немачком контролом, скинута је 3. марта 2009. Тада је одлуком Окружног суда у Београду Жанка Стокић рехабилитована. Историјска неправда према хероини српског глумишта је исправљена, али остале су да одзвањају њене речи: "Мој живот се завршио онда када су ме прогнали, отерали са сцене. Узели су ми душу, узели су ми ваздух. Шта је глумица без улоге, то је горе од понижења, горе од смрти!".

НУШИЋЕВ НАКЛОН Поводом стотог извођења, Нушић јој је написао: "Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете, Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, увек министарка".

Њен живот није био бајка ни на почетку. Живана - Жанка је рођена јануара 1887. године, а као место рођења спомињу се и Раброво и Велико Градиште. Отац Богосав је рано умро, па се њена мајка удала за свештеника Александра, који је Жанкин живот бојио суморним бојама. Једни су говорили да је од пакла код куће хтела да побегне удајом, други да су је удали на силу, тек, Жанка је већ у 14. години била у браку са зајечарским кројачем. И није била срећна. Трупа Љубомора Рајачића Чупе пружила јој је уточиште, иако је посао који су јој дали било прање веша и шивење. Онда је почела да статира, да би се 1902. године у комаду "Брачна ноћ" појавила као Тереза. Повратка са сцене није било, али ни повратка љубоморном мужу којег није волела. Заволела је неког другог. Александар Аца Гавриловић, увелико популаран глумац, постао је њен заштитник, подршка и велика љубав. Њих двоје су мењали позоришне трупе, али су дуго били тим. Једно време су провели у Осијеку, где се тек основало Хрватско народно казалиште. Са њим је Жанка одиграла прву драмску улогу и са комадом "Нада" показала колико је раскошан њен дар. Ту ју је спазио Бранко Гавела, човек чије се име у кругу редитеља и театролога писало великим словима. Њене глумачке вештине запале су за око управнику Народног позоришта у Београду Милану Гролу, који ју је поставио за привременог, а потом сталног члана те куће. Велике и важне улоге су почеле да је проналазе. Осванули су блистави дани за њену каријеру. И свитали су једно време. Веза са Ацом се окончала његовом веридбом са младом колегиницом Мицом Хрвојић, а Жанка се касније удала и врло брзо развела.

- Ја у љубав не верујем. Не верујем да су ме уопште икада волели. То никад није било искрено. А ја сам волела лудо - признала је глумица у једном интервјуу поводом 25 година рада.

Тај јубилеј је обележила у кафани "Два јелена", у обожаваној Скадарлији. Боемска четврт је била њена друга кућа, у којој се до раних јутарњих часова дружила са пријатељима, пила вино и певала. Део Жанкине харизме је била та боемска црта, мада није крила и да је знала да претера у многим пороцима. А коцка је била највећи.

Знали су то њени пријатељи, па и Бранислав Нушић, чија је муза била. Сјајни комедиограф није крио да је улоге често писао спрам ње, а поготово њихову највећу "Госпођу министарку". На последњој генералној проби Нушић јој је упутио неколико примедби, али се покајао чим је дошао кући. Уместо речи "извини", послао јој је букет јоргована из своје баште. Она их је прихватила и поручила му да ће све бити добро. И било је више него добро. Представа је до почетка Другог светског рата одиграна више од две стотине пута, освајајући и публику широм Европе.

Међутим, ствари су кренуле другим током. Земља је окупирана, а Жанкино здравље је већ било нарушено. Мучио ју је дијабетес, лекови су били скупи и тешко их је било набавити. Није имала другог избора него да учествује у радијским програмима под немачком управом, што јој је по завршетку рата замерено. Ухапшена је и изведена пред суд. Није имала браниоца. Правдала се да је једини начин да дође до инсулина био да ради. Није вредело. Одузета јој је част и одређено јој је да у сврху друштвено-корисног рада чисти улице. Она која је до јуче била алфа и омега, преко ноћи је збачена на маргине. До понижења.

Повукла се у своју кућу на Топчидеру, са служавком Магдом, која јој је до краја била верна. Видеће се то и по надгробном споменику који ће јој подићи она, а не држава и колеге. Жанку је болело што су јој леђа окренули дојучерашњи пријатељи, мада је било оних који су јој кришом слали помоћ. После две године, поднела је молбу за помиловање, наводећи да је током рата у свом дому крила Кочу Поповића и брата Моше Пијаде, као и једну јеврејску девојчицу. Молила је да је врате на сцену, да не би живела од милостиње.

Било је лето 1947. када ју је посетио глумац Миливоје Живановић и рекао јој да јој је све опроштено. Онда је стигао и Бојан Ступица, да јој каже да је добио дозволу да је ангажује у новооснованом Југословенском драмском позоришту. Жанка од среће није могла да дође себи. Био је то вероватно велики шок за већ измучени организам. И душу. Три дана после те вести, 21. јула, Жанка Стокић је преминула. Сахрањена је на Топчидерском гробљу, уз песму "Ој, Мораво" и реку људи која је пратила њен ковчег прекривен цвећем. Била је то, кажу, сахрана колику нису видели од смрти Ђуре Јакшића. И била је без црних марама и јаука, јер је она тако желела.