Била је довољно пркосна да, у времену у којем је требало ћутати, гласно говори. Била је довољно снажна да помери планине учмалости, иза којих се помаљао неки лепши и одважнији свет за жене. Толико тога је могла и желела, али када у 31. години стане један такав живот, остаје нам само да наслутимо за колико песама, представа, превода и извојеваних битака за права припадница нежнијег пола смо устали ускраћени. И да се запитамо - колико уопште знамо о Драги Дејановић.

Рођена је 18. августа 1840. године, у угледној породици адвоката Живојина Димитријевића и мајке Софије. Њено родно место је била Стара Кањижа, али је добар део живота провела у Бечеју, у који се преселила са родитељима. Материјална ситуација Димитријевића је дозвољавала да Драга добије квалитетно образовање, па се школовала у угледном Институту Винчиков у Темишвару. Нажалост, била је крхког здравља, а због озбиљног оболења очију морала је да прекине школовање и врати се кући. Имала је 21. годину када се, против очеве воље, удала за учитеља Михаила Дејановића, али тај брак није дуго трајао. Таленат за писање почела је да претаче у стихове. Њено главно оружје је постало перо. Уз љубавне и родољубиве песме, које је премијерно објавила у часопису „Даница“ 1862. године, изашао је и њен чланак "Зла срећа девојачка", у којем је отворено тражила да жене добију право да раде и привређују.

- Ту закључује да економска самосталност и модерно образовање представљају основ женске независности. Критиковала је даме зато што су пристајале на мушку супериорност, јер су веровале да мушкарац треба да обезбеди материјалну сигурност и што нису ништа чиниле да се ситуација промени - наводи (у Biographical Dictionary of Women's Movements and Feminisms) историчарка Ивана Пантелић, која се бавила животом и радом ове Српкиње.

Када је Драга отпутовала у Пешту, код рођака Стеве В. Поповића, који је био директор Текелијанума, пронашла је себе и схватила шта жели да ради. Прекретница у њеном животу је било познанство са оснивачима и члановима Уједињене омладине српске, која је деловала између 1866. и 1872, а настала је по узору на Мацинијеву Уједињену омладину Италије. Њени оснивачи, који су као циљ истицали просвећивање Срба кроз развој културе и образовање, били су Светозар Марковић, Светозар Милетић и Владимир Јовановић. Драга им се прикључила, постајући велики борац за равноправност полова. Било је то доба када су жене у Србији мирно подносиле подређени положај, прихватајући чињеницу да живе у патријархалном друштву у којем је мушкарац и писаним и неписаним правилима био заштићена "врста". Она почиње да се буни против тога, бори се за права дама, критикује их због пасивности, позива да се покрену, држи предавања о важности образовања девојчица... Остао је упечатљив њен стих „Ја сам жена, али смем”, којим је у мало речи много тога рекла. Било је довољно аргумената због којих су је прозвали првом српском феминисткињом, како је навела Ивана. А Светозар Марковић ју је звао "жена са дубоким осећањем", што је долазило до изражаја у њеном раду у Уједињеној омладини српској, која је издавала лист „Млада србадија“, а он је први покренуо питање еманципације жена.

У часопису „Застава“, Драга је писала текстове у којима се отворено залагала за образовање девојчица и њихова права, критиковала је уређење школа... Јавност је била узбуркана њеним чланцима "Две-три речи Српкињама" и "О еманципацији Српкиња". Преко Матице и „Младе Србадије“ се директно обраћала мајкама, позивајући их да школују ћерке, васпитају их на другачији начин него што су оне биле одгајане, како би саме просуђивале и одлучивале о својој судбини.

У потрази за собом једно време се бавила глумом, а положила је и учитељски испит, како би радила у просвети, што се вероватно поклапало са одлуком да се помири са супругом учитељем. И после трагедије 1867. године, када јој је умро син, није престала да пише. Из њене креативне "радионице" излазиле су љубавне риме, али и родољубиве, којима је желела да пробуди народну самосвест. Песме, њих 45, објединила је у књизи "Списи", објављеној 1869. године у Новом Саду, а суд критичара је проценио да се у њима осети утицај Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја. Припремала је и другу књигу, али није стигла да је објави. И драма "Диоба Јакшића", приповетка "Свећеник" и педагошка расправа "Мати" остале су у рукопису. Имала је много жеља и амбиција, али је други порођај за њу био кобан. Умрла је прерано, те 1871. године. Млада песникиња је сахрањена у Старом Бечеју.