Бугари је осудили на смрт, а књижевник спасао

Награђена је орденом Светог Саве V реда, Српска краљевска академија јој је доделила признање за најбоље књижевно дело, а Богдан Поповић је у Антологији новије српске лирике, строго одабраној збирци, уврстио као једину песникињу, објавивши три њене песме. За разлику од многих, имала је срећу да јој савременици таленат не оспоре, али и несрећу јер га није искористила колико је могла.

Даница Марковић је својом поезијом обележила прву деценију 20. века и била је, чак и од најстрожих критичара, одмах прихваћена и хваљена. Унела је нову ноту међу женске стихове, писала је лично и исповедала се, али је то, осим на почетку, чинила под својим именом и презименом. Нису јој на томе замерили. Шта више, поклонили су се њеној храбрости, иако је било и оних који су је "блатили" речима да је особењак који мрзи људе, понекад и цео свет. Истина је да је много тога о њој остало енигма, али они који су је познавали тврдили су да за мржњу није била способна.

Рођена је 30. септембра 1879. године у Чачку, где је њен отац Јоксим, пореклом из Смедеревског Марковца, радио као учитељ и настанио се са супругом Милевом. Али не задуго, јер су се већ 1880. преселили у Београд. Даница је била ђак првак када јој је умро отац, чијим је стопама наставила, завршивши Вишу женску школу (касније Учитељски факултет) са најбољим оценама. Исидора Секулић ју је овако описивала:

- Танка као девојчица, обучена пробрано и мало фантастично, лице уско, коштуњаво, с фино срезаним носом, с немирним уснама: растресита, пепељавоплава коса; птичје кривудав врат над огрлицом старинског шпанског кроја, која трпи само дугуљаста лица.

Памтили су је као ведру, скромну и љубазну девојку нежног здравља, која је желела да се усавршава, али нажалост, студије српског језика, историје и филозофије је морала да прекине. Материјална оскудица је пресудила. Већ 1897. је почела да ради као учитељица у основној школи на Врачару, потом на Палилули, а онда у Реснику, Великој Иванчи...

Песничку црту није крила од најранијих дана, па је већ 1900. године почела да објављује стихове у "Звезди" Јанка Веселиновића, под псеудонимом Звезданка. А онда се 1904. појавила прва збирка њених песама "Тренуци", о којој је Јован Скерлић у Српском књижевном гласнику, нарочито хвалећи "Gallium Verum", забележио:

- Искреност, ретка и смела искреност, искреност коју и људи увек немају, главна је одлика њених песама. И поред неколико пастиша из Војислава Илића, то је оригинална, лична, своја књига, какве се не јављају сваки дан, нарочито у поезији, и двојином нарочито у српској поезији и у Србији.

Писала је тужне песме док је патила за правником и филозофом Јованом Јанковићем, да би ускоро на тренутак променила "мелодију". Говорило се да је, док је радила као васпитач у једном женском интернату, на прозору угледала младића због којег јој је цео свет стао. Између ње и згодног Момчила Татића из угледне породице одмах је планула љубав, а она је, причало се, изгубила памет. И више никад није била иста. Били су два света. Она је волела француску књижевност, свирала клавир и обожавала Шопена, а он је водио боемски живот, не желећи да га се одрекне ни после венчања. У то време је већ освајала својом поезијом, поклањајући Момчилу најлепше стихове, извињала се другима због његовог медитеранског карактера и латинско-влашког духа, а онда је све мање времена и снаге имала за писање.

Када је почео Први светски рат, а Момчило као официр отишао на фронт, Даница је са децом стигла до Прокупља. Прикључила се побуњеном народу у Топличком устанку 1917. године, помогла је многим људима, а себи "зарадила" смртну пресуду од бугарске власти, али ју је спасао колега, књижевник Иван Вазов. Као сведок овог догађаја, написала је и објавила Утиске из буне у Топлици.

У Прокупљу је сахранила троје од шесторо деце, који су после рата фактички остали без оца, јер их је напустио и живот наставио са другом женом. Иако јој је Момчило оставио бол и дугове, Даница проналази снагу да пише, враћа се поезији и ”тка” тужне стихове, о лепом официру који ју је оставио. Српска књижевна задруга објављује 1928. године њену књигу "Тренуци и расположења", а листови "Политика" и "Жена" и свет њене приповедачке текстове. Из њеног пера су изашле многе интересантне приче, које је покушала да одштампа, али у томе није успела, јер су јој туберкулоза и тешка материјална ситуација одузимале енергију. Српска орхидеја, како су је звали, умрла је 9. јула 1932. године у Београду и сахрањена на Новом гробљу.

Вест о њеној смрти критичар Милан Богдановић је прокоментарисао у Српском књижевном гласнику:

- Била је једна од оних песничких величина које еруптивно наиђу, даду сву меру и после се даље не развијају.

Од 1992. године у Чачку постоји улица са њеним именом, а од 2003. оно се налази и у називу награде коју Градска библиотека "Владислав Петковић Дис" у њеном родном граду додељује за издавачку делатност. И у престоничком насељу Коњарник једна ушушкана уличица се по њој зове, али је поражавајуће да ни многи њени станари не знају ко је заправо била Даница Марковић.