Живот Јелене Карађорђевић личи на авантуристички роман. Иако је стално била у сенци својих старијих рођака из краљевске породице, ова српска принцеза је осветлала образ својој земљи, али и царској Русији. Ипак, лепа кнегиња је остала непознаница за домаћу јавност коју копка каква је заиста била Јелена Петровна Романов - жена којој су се дивили на европским дворовима?

Ово питање је недавно поставила и руска историчарка Галина Шевцова, која је тргајући за истином о српској принцези Јелени Карађорђевић дошла до мало познатих података. Рођена је 1884. године на Цетињу као ћерка Петра Првог Карађорђевића, краља Србије и принцезе Зорке, најстарије ћерке црногорског краља Николе. После ране смрти њене мајке Зорке, одрасла је код тетака Анастасије и Милице Петровић Његош. Ишла је у интернат манастира Смолни и постала добра пријатељица велике кнегиње Олге, најстарије ћерке цара Николаја Другог.

Преко своје тетке Јелене Савојске у Италији је упознала кнеза Ивана Константиновича, унука руског цара Николаја Првог. Венчању су у Санкт Петербургу 3. септембра 1911. године присуствовали цар Николај Други и краљ Петар Карађорђевић.

- У царској Русији српска снаја удата за великог кнеза Ивана из породице Романов, била је позната под именом Јелена Петровна Романов. Живели су у Петербургу, у Мермерном дворцу. Царска породица је прихватила Јелену. Чувала је млађу мужевљеву браћу, шетала са рођацима, дописивала се са "тета Олгом", односно грчком краљицом Олгом Констатиновном, која је исто била из породице Романов. Живахна и весела, са изванредним смислом за хумор, брзо је очарала све који су били у њеној близини. Зато су је и звали "чаробница" – каже Галина Шевцова.

У императорској породици истакла се друштвеним и хуманитарним радом. Под строгим надзором Јелисавете Маврикијевне, дворске даме велике књегиње, Јелена је у јануару 1912. за најсиромашнију децу престонице организовала прославу Божића са великом јелком.

Када је Србија ступила у Балкански рат, кнегиња је отпутовала као милосрдна сестра на фронт, водила санитетски одред и превијала рањенике. Пратила је оца, краља Петра Првог, у његовом путовању по земљи и показивала да је веза између Русије и Србије неуништива.
- Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу све до 1914. године. Када је почео Први светски рат књегиња је ступила у милосрдне сестре Царске Прве армије, у којој су се нашли на служби и њен муж кнез Иван, девер кнез Багратион-Мухранскиј и рођак велики кнез Дмитриј Павлович. Помагали су српским избеглицама и заробљеницима, као и породицама погинулих. У време Октобарске револуције 1917. године цар Николај Други је дао оставку, а Јеленин супруг, велики кнез Иван и кнегиња су ухапшени и били затворени у казнионици Парм. Потом су прогнани од бољшевика, прво у Киров, затим у Јекатеринбург и најзад у Алапајвеск. Успела је да избегне судбину свог мужа кнеза Ивана и његове млађе браће које су заједно са осталим члановима царске породице живе бациле у рудник у Алапајевску. Али мало ко зна да је Јелена Петровна учинила све што је било у њеној моћи да из Русије изведе и све који су је верно служили – од собарице Јохане, до С.Н. Смирнова, управника њеног двора, кога је успела и да ослободи из затвора – пише Шевецова.

Јелена Петровна није успела да се помири са смрћу мужа. Није хтела да себи прави нови дом, зато што је сматрала да ће без њеног "милог принца Жана" кућа увек бити празна. После његове смрти, пребачена је у Кремљ да би 1919. добила дозволу да отпутује за Шведску. Преселила се са децом у Француску, у Ницу, где је остала до краја живота. Није се више удавала, одлучила је да остане ту. Децу је одгајала најчешће продајом своје српске имовине. Помагала је и деци своје заове, књегиње Татјане Константиновне. Живела је сасвим повучено, комуницирала само са најближим.

- Ни после свих мука кнегиња Јелена Петровна Романов није прекидала везе са отаџбином, јер је у Србији имала особе којима је веровала.

Широм домовине је била покровитељ руских прихватилишта, школа, научних установа, друштвених организација. Материјално је помагала многобројним посетиоцима, дајући своја лична средства, која су јој припадала као српској принцези. И то је чинила све док је имала могућности. Тако је ова Српкиња, као Рускиња, осветлала образ и Србији и царској Русији – тврди историчарка Галина Шевцова.


ЖИВОТ БЕЗ ОТАЏБИНЕ

Српска кнегиња је руском великом кнезу родила кћерку Јекатарину 1914. и сина Вцеволода 1915. У време револуције и ликвидације породице Романов, кнегиња Јелена се, преобучена у милосрдну сестру, са децом пробила до српског посланства и тако спасла. Посланик Спалајковић их је потом пребацио у Шведску и Француску. У Кану је 1945. године преживела прогон породице Карађорђевић и умрла 1962, не видевши своју Србију.