Разговор са Тањом Бошковић, утолико драгоценији што ова глумица избегава да даје интервјуе, креће сасвим другим смером од уобичајеног. Она је та која вас, после прве размене погледа, изненађује: Шта умете да радите? Имате ли уметничких склоности? Дете? Умете ли да штрикате? Са десетак “рафалних” питања настоји да открије ваше таласне дужине, да би знала да ли и докле да буде опуштена. Потом отворено говори о свему. Једино шкртари на речима о ћерки Лани и сину Ђорђу, студентима, јер их, каже, “нервира да о њима било шта говорим”, али каже нам да је најсрећнија мајка на свету. Сазнајемо и то да сваки пут паничи када Ђорђе оде на фудбалску утакмицу, да је све у фамилији изненадио уписавши се на Политичке науке.

О пријатељима је речитија. Најчешће им, каже, поклања љубав и своје време и ужива у томе да ноћима са њима седи, зеза се, учи... Хај-тек еру заобилази у широком луку, што је очито из њених речи: “Никада нисам села за компјутер да са неким комуницирам. Замислите, ја и даље пишем писма”.
И после три деценије бављења глумом, још осећа исту страст према свом послу. Недавно је, са кабареом Радета Марјановића „Добра, стара времена“, први пут у животу 17 дана заредом играла исту представу, прелазећи некада 30, а некада 300 километара дневно. Глуми и у представи “Сузе су ОК”, а у “Лјубавном писму” са Дудом и Фаруком Соколовићем у Сарајеву снима серију...

Како изгледа један ваш сасвим обичан дан?
- Устанем сабајле и, тек што сам отворила очи и помолила се, прво се растегнем, цела, да крв почне да циркулише. Волим да ћутим, немам са ким да причам, јер ујутру моја деца дуже спавају. Дешавало ми се, рецимо, да се пробудим поред Дане Максимовић на гостовањима. То су најлепша буђења. Отворим очи и угледам њу како каже: “Еј, заборавила сам синоћ да ти кажем...“ Причамо брзином светлости, говоримо углас, али једна другу чујемо. Велико је то весеље, зато што одмах почиње размена емоција. После доручка радим кућне послове - кувам, перем, пеглам, плетем, хеклам... Моја кућа је чиста, светла, има много прозора и весела је. Волим када ручам са децом, што се не дешава често, јер они су на факултету, а мени је већ време да кренем на представу или на пут.

Период после глумљења је и радостан и болан. Зашто?
- После представе увек негде седнем са људима са којима сам играла, да попричамо. Међутим, после глумљења уме да буде и болно, јер се са високог адреналина треба вратити у нормалан свет, а то није лако. Мислим да глумци често постају алкохоличари управо из те немогућности. Врло лако себи “насвирате” високи адреналин да бисте играли. То научите и у школи. Али, нико вам не објасни како да се спустите, да се сведете на нормалну жену. Стога, и када дођем кући, још сам веома узнемирена и онда узмем да пеглам до четири сата ујутру.

Како успевате да се после само четири сата сна суочавате са новим даном и обавезама?
- Биолошки, човеку не треба више од четири сата да се потпуно регенерише. Када проведете занимљив дан у коме сте урадили свашта, ма колико мало спавали, сутрадан се пробудите чили. Ако сте у ситуацијама које вас тиште, одмах вам се спава. Ходајте, идите међу дрвеће, на трави седите, земљу додирујте. Поглед ка сунцу, зеленилу, белилу, учиниће да будете усхићени и орни за размишљање, вољење. Ако сте заљубљени, немате кад да спавате. И та четири сата су вам много кад чезнете за оним у кога сте заљубљени. Ја, у чежњи за животом, за вољенима, немам потребу да спавам. Тако је одувек.

Постоји ли јело на које ваши пријатељи воле специјално да дођу, нешто што називају „а ла Тања“?
- Гулаш у бундеви. Не зна се колико пута сам дала тај рецепт, али пријатељи и даље долазе да то поједу код мене. И туна на пиринчу такође се једе само код мене. Постоје специјалитети који су само моји као, рецимо, боранија са сувим шљивама.

Ви сте их смислили?
- Не, то су бакини рецепти. Спадам у традиционалне, досадне домаћице које своје тајне никад не одају. Чак и кад дам рецепт, не дам све, зато што су три-четири генерације у то уложиле труд. Сваки пут ћу то да направим ако ми траже. Имам, рецимо, дивну другарицу Дуду, која савршено прави торту од швапског сира. Не да ми тај рецепт, али каже да ће радо да дође код мене да ми је направи, поклони. Онда је ја позовем када ми се једе та торта и она одмах долази. Какво је то чаробно поподне, каква радост! Ма, пријатељство је кључна ствар у животу.

У ово време виртуелних љубави и другарстава, можете да се похвалите да имате много дугогодишњих пријатељстава.
- Сва моја пријатељства трају више од 40 година. Прошла су и велике богиње и мали кашаљ, тако да се сада из њих сакупљају све те најфиније љубавне супстанце. Знате, мера пријатељства је, заправо, мера додира. Пријатељ је онај кога можете да загрлите, да га примите на своје раме и уз свој образ. Не мере се пријатељства по томе колико за пријатеља можете да учините или колико он може за вас, него колико љубави можете да поделите, и то на равне части. Уметност је умети примити љубав, много више него умети дати. Када дајете, себи сте дивни, али и често веома себични у томе. А умети примити... Ту сам се баш намучила – да научим да се не застидим примајући љубав.

Будући да су сузе ОК, онда није непристојно упитати вас: када сте последњи пут плакали?
- Жене морају да науче да плачу када им је тешко, али и да престану да плачу кад су сузе исплакале. Син ме је научио да, кад ми је тешко и кад се расплачем, треба да попијем чај. Први пут кад ме је видео да плачем имао је четири године и забезекнуо се. Питао је: „Шта је теби?“ Рекох: „Страховито сам тужна, тешко ми је“. Он каже: „Па, кад ти је тешко, попиј чај!“ Попила сам чај и – било ми је лакше, зато што ме је утешио. Недавно сам изгубила неке драге људе - у девет дана двоје. И исплакала сам се. Плакање је драгоцено. Ја плачем и од усхићења. Ти узлети у вери, у вери у Бога, редовно ми изазову сузе. Често плачем за време литургије. Није то туга, него баш усхићење, неко посебно стање. Не умем да објасним, али и не мора све да стане у речи.

Шта сте последње сашили?
- Сада ћете да се смејете – пресвлаку за столицу у представи Мирјане Бобић Мојсиловић, „Сузе су ОК“. Једну ружна црну столицу улепшала сам тако што сам сашила пресвлаку с машном од бордо фланела. Синоћ сам Лани скратила панталоне, али то се не важи.

Мирис који вас потсећа на детињство је...?
- Мирис јабуке и цимета. У пола моје кујне стављам цимет и јабуке, и у слана, и у слатка јела, и у супе. Цимет је чаробан зачин, нешто што обједињује све укусе. То сам од Грка „купила“. Они у све стављају цимет и то је једна од тајни њихове кујне. Пробајте! Такође, као што стављате целер, тако у супу ставите јабуку исецкану на коцкице. Добићете очаравајући укус.

Докле сте стигли са студијама архитектуре?
- Исписала сам се, петог дана, због реченице једног професора која гласи: “Више нису потребни велики умови, ни људи који књиге читају од корице до корице. Потребно је да знате да притиснете право дугме на правом месту”. Схватила сам да ме таква врста студија уопште не интересује. Стога читам књиге које ми се допадају на ту тему, идем на ископавања онда када ја хоћу и са ким хоћу. За своју душу. Нису студије више оно што су биле кад сам ја студирала и ишла на разне факултете да слушам како неки фантастични људи држе фантастична предавања.

Постоји ли песма која је ваша?
- Има неколико стотина песама које су моје. Ако питате за кафану, највише волим чардаш. Одмах играм. Свеједно је где сам, изувам ципеле јер волим да играм боса. Ни стида ни срама немам. Насред улице – насред улице! Волим када мој тата пева. Не волим песме због песама, него због људи који их певају.

Да се о вашем животу снима филм, волели бисте да вас игра – ко? Са ким проналазите сличност?
- Са Сузан Сарандон. Јако ми се допада, али не бих волела да будем жива и да присуствујем томе да ме она игра.

ЛЈУБАВНА МАСАЖА
Осим менталних вежби, радите ли и неке за тело?
- Физичке вежбе не радим од 40. године, али – перем степениште, чистим кућу, ходам километрима, а када ми треба јака физичка активност перем прозоре или цело купатило, тако што померим и веш машину. За тили час моја кућа је, захваљујући томе што не вежбам, беспрекорна. Осим тога, то не кошта. Жене непотребно ћердају. Гледам их како одлазе на масажу. Немам ја ништа против тога, али нема потребе да вас неко угњави. Много је лепше да вас додирне неко кога волите и ко вас воли. Фитнесе, велнесе, све те несе, осим нес кафе коју волим, не разумем. На то иду доконе жене, а да уопште не знају које им вежбе пријају. Ја своје тело знам к'о злу пару. Тачно знам зашто ми се одређених дана једе купус. Ево, сада сам у фази да ми организам тражи лук.

ЗАГРЛЈАЈИ
Које, чије загрљаје памтите?
- Дечије, очеве и мајчине. Они и данас трају. Ја сам особа која се много грли са људима. Најтоплији су загрљаји моје деце, али и загрљаји Радета Марјановића, Дане Максимовић, моје рођене сестре Сање и моје друге сестре Секане из Новог Сада. Има пријатељских загрљаја којих се не бих одрекла ни по коју цену, али и загрљаја од непознатих људи тако срдачних, нежних. Постоје загрљаји који вас теше. Ја тако препознајем људе. Када ме неко загрли, све осећам. Не мора ништа да се каже.