БОРАЧКИ крш, брдо фантастичног рељефа на рубу гружанске котлине је према једној хипотези остатак супервулкана који је нестао у експлозији пре око 40 милиона година. Срце калдере, вулканског дна које је потонуло после ерупције јесте данашња плодна равница оивичена масивима Рудника, Котленика и Гледићких планина. Густа лава која је после експлозије наставила да полако истиче на крајњем западном огранку Јешевице обликовала је ниску планину украшену надреалним скулптурама од лаве, стубовима високим по неколико десетина метара, окамењеним рекама, "капима" пречника десетак метара..

Овај дивљи "најежени" камени пејзаж фасцинира посматараче који долазе из правца Крагујевца, преко питоме Груже. Кад се уђе у село Борач, утисак неприступачности се појачава кад се из подножја посматра игра светла на шиљастим избочинама на монументалној тамној вертикалној литици.

Прочитајте још - Небески видици са деспотовог града Борача

Тај мистични доживљај прекидају гласови које ветар доноси са зупчасте круне брега. Они буде радозналост намерника да обиђе то чудо природе и осмотри свет са њега, а то уопште није тешко. Обележена стаза којом се брзо стиче на врх Борачког крша почиње од лепе средњовековне цркве Светих архангела, с изузетним фрескописом. Обележена је бело-црвеним планинарским маркацијама и води поред старог гробља с уметнички израђеним споменицима до раскрснице где треба скренути навише до платоа подграђа позноантичке и средњовековне тврђаве Борач, која је служила и као владарска резиденција цара Душана, деспота Стефана и деспота Ђурђа. Ту се улево скреће на тврђавски пут с остацима калдрме, пролази се крај остатка бедема, кула и кућа великог града, све до врха високог 515 метара, где се налазе остаци цркве и донжон куле.

То је већ уобичајена стаза која Борачки крш чини једном од најпосећенијих планина у Србији, где је викендом тешко наћи слободно место на стенама. Ипак то је само део чуда која се овде налазе. Посетиоци цркве могу да се десно од храма попну на окамењену реку лаве и пратећи њен ток дођу непосредно испод литице и уживају у невероватном пејзажу из друге перспективе. Посетилац Борачког крша може без много муке уживати и у осећају који имају алпинисти, ако настави централном сеоском улицом до старе трафостанице и наспрам ње уђе на стазицу кроз стене. Кад стигне до првог малог платоа и настави удесно стазом коју су у живи камен уклесале руке древних неимара наћи ће се у паралелном свету мегалита од лаве који изгледа светлосним годинама удаљен од стварности, иако се надноси на само стотинак метара изнад питомог села Борач.