КО није био на Златибору, тај не зна шта је здраво место - као ветар су се, почетком 20. века, проносиле речи песника Јована Дучића. Колале су сличне приче још у 17. веку, да би 20. августа 1893. године овај крај званично био проглашен здравствено-туристичком дестинацијом за сваку препоруку. Тог дана Златибор је освојио и краља Александра Обреновића, по којем је центар места добио име - Краљеве воде. И краљ Петар Први Карађорђевић се заљубио у зелене златиборске пропланке, па је изгледало као да су они "исцртани" само за припаднике плаве крви и крунисане главе. Међутим, Златибор је одувек ширио руке свакоме ко је желео да испије "чашицу здравља" и наздрави за живот уз "чашицу лепоте". Од 60-их година прошлог века до данас, никада није губио у трци за највољенију српску планину, којој се свако бар још једном врати.

Мештани овог краја воле да кажу како је Бог шест дана стварао свет, да би седмог дана дошао баш на Златибор да се, међу златним боровима по којима је и добио име, одмори и окрепи. Модерно доба га је учинило атрактивном локацијом и за забаву, а не само за породични одмор и лечење, али чим се мало удаљите од центра обрадоваће вас слика која сведочи да још има брда и пропланака на којима се чује само - природа. Нетакнута. Чаробна. Лековита. Узвишена. Препустите јој се...

Гостољубивост на цени

Уколико сте авантуриста, зашто се не бисте осмелили на висине? Право до 1.496 метара, колико је висок највиши врх Златибора - Торник, од центра удаљен десет километара. Познати скијашки центар није мета само скијаша, већ и пешака вољних да освоје простор надомак неба. Са њега савршено пуца још савршенији поглед на Рибничко језеро, насеља Доброселницу, Јабланицу и Рибницу, па чак и на "комадиће" Таре, Јахорине и Дурмитора. На путу до циља осетићете небројено "расцветалих" ружа ветрова, удахнућете онај чисти, јодом обогаћен ваздух који шири плућа и подсећа због чега Златибор слови за праву ваздушну бању. Од Торника полазе и крос-кантри бициклистичке руте, па многим посетиоцима адреналинско задовољство пружа скутер или картинг доживљај.

А, ако се померите само двадесетак километара од центра, гостољубиво ће вас дочекати - Гостиље. Слика и прилика оне праве сеоске идиле разлиће се пред вашим очима као уље на платну. Непрегледни пропланци и пашњаци, куће раштркане између густих борова, баште са вајатима... Хук природе. Први сусрет биће довољан да схватите зашто је оно одувек било село са раритетним ресурсом - здрављем. Физичким и духовним. Данас се углавном препознаје као дом атрактивног водопада који се стрмо спушта на Гостиљски поток, локално познат као Врело. Верује се да је ова вода, онако ледена, лековита, па ништа нећете изгубити уколико се умијете у потоку. Можете "само", како каже легенда, да живите срећно и дуго. Не знамо колико је у то веровао и Димитрије Туцовић, вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији, који потиче баш из места препознатљивог по гостољубивом становништву, по којем је и добио име. За љубитеље пастрмке, Гостиље је у мапу гурманског доживљаја "за не пропустити" уписано црвеним словима.

Златиборски крај је и дом једне од наших најпознатијих пећина, која се неформално назива српски Памукале, поредећи се тако са турским чудом. Ово наше се зове Стопића пећина и удаљено је нешто мање од 20 километара од Краљевих вода, а смештено између Рожанства и Трнаве. Дубоко у недрима планине. Истраживања на овој тачки још трају, али је локалитет одлично уређен, у шта ћете се уверити чим завирите у "скровиште" чији је кружни отвор широк чак 35 и висок 15 метара. Пећина је безбедна и осветљена. Не очекујте да ћете у њој видети превише пећинских украса - сталактита и сталагмита, али ће вам се допасти подземни водопопад Извор живота, који се разбуктава када се слије више воде. Стопића пећина, кроз коју протиче Трнавски поток, препознатљива је по карактеристичним бигреним кадама насталим таложењем кречњака.

Вуна је и даље у моди

Златибор је одувек био и асоцијација за плетене џемпере, капе, шалове и чарапе, који су умели да угреју више од најтоплијег грејног тела. Добар глас о Сирогојну почео је далеко да се чује када је визија Добриле Васиљевић Смиљанић, 60-их година прошлог века, окупила вредне жене овог краја и наградила њихове чаробне плетитељске моћи. Традиционално сеоско занимање је издигнуто на виши ниво, а удружене руке жена су почеле да стварају историју. Најразличитији модели, боје и шаре почели су да путују по свету. Музеј плетиља у центру села од заборава чува успомену на права ремек-дела, која се и данас стварају, пратећи модне трендове и парирајући најбољима. Домаћице су поносне на своје рукотворине које потврђују да је вуна и даље у моди.

Али Сирогојно нису само топли, вунени предмети. Оно је и музеј под ведрим небом. Како би оживео аутентично златиборско домаћинство из 19. века, Југословенски републички институт за заштиту споменика културе је 1979. године основао "Старо село Сирогојно". То је данас прави музеј на отвореном, са 40 дрвених објеката оивичених аутентичним тарабама од дрвета. Овде можете да видите како су мештани некада, осим куће у којој се окупљала многочлана породица, имали и вајат за младенце, млекар - место где су се правили сир и кајмак, пекару - кућицу за печење хлеба, амбаре за жито... Борка Ћалдовић, домаћица из Сирогојна и чуварка традиције, вратиће вас у прошлост топлом причом поред ватре.

- Ватра се на огњишту никада није гасила, јер је била симбол живота - објаснила нам је Борка. - Жене су на њој спремале храну, око огњишта штрикале и плеле, окупљале породицу. Људи су живели у заједници и тачно се знало који је чији посао. У кући је био земљани под, спавало се на сламарици. Једино су новопечени младенци могли да спавају у посебној просторији. Куће су имале двоја врата. Како се сунце рађа на истоку, веровало се да се на тој страни дешава све лепо, па су на та врата улазили гости, уносила се млада, новорођенче, бадњак... На западна врата се износио покојник.

Па уколико пожелите да доживите непроцењиви мир прохујалог времена, у Сирогојну или Љубишу, родном месту Љубивоја Ршумовића, можете да преноћите у брвнари и пробате традиционалне гурманске бисере - качамак, питу од хељде, јагњетину, домаћу шљивовицу... И наравно - лепињу са кајмаком, без чијег се залогаја не рачуна да сте били у златиборском крају.

Сезона током целе године

Некоме је златиборски крај најлепши зими, када снег прекрије "брег" и завлада права, бела чаролија. Образи се зацрвене на санкама, скијама и у дугим шетњама, а у смештају угреју на ватри која пуцкета из пећи. Неко, опет, највише воли летње издање Златибора, јер планински ваздух доноси пријатно освежење од непријатних врелина. То су и ударне туристичке сезоне у овом крају, када по здравље и одмор у току само једног дана дође чак 25.000 посетилаца. Међутим, Златибор не мари за годишња доба, јер је атрактиван у сваком тренутку.

- Ми се трудимо да гостима понудимо најбоље златиборско издање током целе године - каже Владимир Живановић, директор Туристичке организације Златибор. - Тренутно смо у завршној припреми за отварање скијалишне сезоне уз новину - могућност ноћног скијања. Децу ћемо обрадовати клизалиштем и санкалиштем, а посетиоце ће у новогодишњој ноћи на Краљевом тргу забављати Драгана Мирковић и трубачи.