ПРЕЛЕПА јесења мешавина боја дрвећа и воде, легендарна историјска места, љубазни домаћини и призори од којих застаје дах... Све ово су разлози због којих је Дрина, од Лознице до Бајине Баште, једно од најлепших места које треба посетити у јесен.

Најважнији историјски догађаји у Првом светском рату одиграли су се управо у јесен крај Дрине, па је сада право време да се колима крене путевима српских ратника. Прва битка, прва победа и први споменик на путу од Београда до Лознице је Текериш. Други је костурница на Гучеву, која је само 16 километара удаљена од Лознице и на којој пише архитрав са Његошевим стиховима: “Благо оном ко довијека живи имао се рашта и родити”. Код споменика је уређен видиковац са којег се пружа прелеп поглед на Подриње, Семберију, Мајевицу, али и краљевску Бању Ковиљачу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Ваздушна оаза за чула

У бањи, која је изграђена још 1858. године, може да се преноћи, али ће породицама са децом бити занимљивије етно-село “Сунчана река”, удаљено три километра. У кућицама у насељу “Роберт де Ниро” се спава уз хук Дрине, а када је сунчан дан пије кафа на Шотриној плажи. Овде се налазе и ергела коња, игралиште, ресторан...

Од Лознице до Бајине Баште пут је дугачак 70 километара, а обавезна “станица” је већ после 15 километара - Мали Зворник у којем се налази лавиринт одаја Подземног града Карађорђевића, црква Мали Острог исклесана у стени и пешачки Гвоздени мост који води до Републике Српске. После 34 километра стиже се до Сокограда до којег се скреће у селу Ушће. Сокоград је изграђен 1520. године, а двориште манастира Свети Никола је прелепо уређено. Занимљив је, међутим, златни крст подигнут 24. марта 2000. године. Позлаћени крст тежак две тоне пренет је хеликоптером, а поклонио га је хановерски бискуп као симболично извињење за бомбардовање.

После седам километара стиже се у Љубовију, која је незванична престоница адреналинског туризма, јер у Азбуковицу долазе љубитељи нетакнуте природе, рафтинга, лова, риболова, планинарења, бициклизма, параглајдинга и пешачења. Редовно се организују рафтинг регате и сплаварења, а туристи посећују и меморијал Мачков камен, трећи споменик из Првог светског рата на овом путовању.

Етно-село “Врхпоље” је на осмом километру од Љубовије и овде домаћом кухињом “маме” госте да уђу у вајате, ушушкају се у тканице и уживају у мирису сувих шљива. У “Хајдуковој кући” може да се седне за софру и руча, па храбри крену у кањон Трешњице, а сви остали до Кућице на Дрини у Бајиној Башти.

Кућицу на стени су 1968. године подигла тројица другара прекопута кафане “Две липе” (у којој може и да се преноћи), а где служе најбољу питу са вишњама. До кућице се у јесен може стићи само кајаком.

Бајина Башта је миран градић у којем се пије, кажу домаћини, најбоља ракија - ББ “Клековача”. У овој дестилерији са бакарним казанима може да се дегустира ракија, пробају јела спремљена са овим пићем и преноћи!

На путу ка Перућцу се налази најкраћа река Европе - Врело, коју називају и Година, јер је дугачка 365 метара. Изузетно је бистра, температура је 10 степени, у њој има пастрмке, има малу хидроцентралу и преко водопада се улива у Дрину. Крај водопада се налази и ресторан “Врело”


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Величанствени слапови - понос Грка

Из Перућца полази брод “Гризли 2” који вози на излет до Вишеграда, повратна карта је 2.200 динара, а добија се фантастична пловидба кањоном Дрине и разгледање Андрићграда са водичем.


КАФА И ШЕЋЕР У КОЦКИ

ЉУДИ у овом крају су изузетљно љубазни и дружељубиви, па на пут треба понети сто грама кафе и шећер у коцки.

Наиме, сви су расположени да путнике намернике позову на кафу, купиново вино и колаче, а обичај је у овом крају да се у гсте носи кафа и шећер у коцки. Страним туристима је овакав ненадани предах највећи утисак који понесу из Србије.