Добродошли на српску Свету гору

Некада давно, Фрушка гора је била острво. Када је Панонско море отекло, она је постала планина. У сред равнице. Да није било Црвеног чота, који је "добацио" до 539 метара надморске висине, ово брдо вероватно не би стекло статус планинског. Захваљујући њему, Војвођани удишу лепши и здравији ваздух, поносни што је баш ово најстарији национални парк у Србији.

Због многобројних фосилних остатака флоре и фауне, Фрушка гора је позната као "огледало геолошке прошлости", а слику њене садашњости сачињавају нетакнута природа, прелепа излетишта, језера, типични војвођански салаши, подруми вина, бања Врдник, планинарски домови, споменици културе, значајне уметничке и спортске манифестације...

У сенци букве, храста, грабе, липе, тополе и врбе, скривени су и манастири. Чак 16. Због њих је ова острвска планина препозната као "српска Света гора" или "српски средњоевропски Атос", у коју свакодневно пристижу ходочасници, али и људи који уживају у знаменитим траговима прошлости, културе, лепотама архитектуре... Она је 1990. године проглашена за културно добро од изузетног значаја за Републику Србију.

Ова историја је почела да се пише половином 15. века, када је деспот Ђурађ Бранковић од папе Николе Петог добио одобрење да у Угарској подигне девет православних манастира. У то време је на простору Фрушке горе постојало 35 православних и католичких сакралних објеката, од којих су многи страдали. Нису одолевали најездама нападача - од турских до нацистичких током Другог светског рата, па се њихов изглед често мењао.

Раваница

У Врднику, све популарнијој сремској бањи, готово пет векова опстаје Раваница, која се у турским документима спомиње у другој половини 16. века, али као манастир Врдник. На самом крају 17. века, када су се монаси из Сент Андреје спустили у Срем, обновили су опустошени објекат и у њега положили тело Лазара Хребељановића. Од тада се ово свето место назива Раваница. Покрајински завод за заштиту споменика Војводине прогласио га је за један од најзначајнијих на Фрушкој гори, јер су у њега на Видовдан 1811. године донесене мошти светог кнеза Лазара. На исти празник, 1912. године, у порти је откривен споменик Милици Стојадиновић Српкињи, познатој "врдничкој вили".

Крушедол

Због богатства ризнице, чувеног иконостаса и живописа,значајне улоге као средишта духовног живота и очувања српског идентитета после Велике сеобе, Крушедол заслужује статус једног од најзначајнијих фрушкогорских манастира. Налази се у истоименом селу, на јужној страни панонске планине, саграђен је у периоду између 1509. и 1514. године. Представља задужбину породице Бранковић, чији се посмртни остаци, као и патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића и Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте и краља Милана Обреновића, налазе управо овде.

ВеликаРемета

Сакривен у фрушкогорској долини, у источном делу ове планине, смештена је Велика Ремета. Манастир је посвећен Светом Димитрију, а у оквиру ње се налазе капеле Јована Крститеља из 18. века и Успенија Пресвете Богородице из 1970. године. Етно село поред манастира, иконописачка радионица за младе, извор Убавац - стандардно су атрактивни за посетиоце.

МалаРемета

Мала Ремета, позната као Реметица и Реметско, смештена два километра од села Јазак, један је од најмањих фрушкогорских манстира. Према предању, подигао га је краљ Драгутин, али су га врло брзо опустошили Турци. Захваљујући монасима манастира Раче на Дрини, Мала Ремета је обновљена крајем 17. века. Због богате и живописне фасаде, одаје утисак готово најлепшег сакралног објекта у овом крају. Унутрашњост краси високи иконостас, дело Јанка Халкозовића из друге половине 18. века.

Кувеждин

Ако вас пут нанесе у близину села Дивош, у долину Јарошког потока, посетите манастир Кувеждин. Основао га је, верује се, последњи српски деспот Стефан Штиљановић 1520. године. Ту су у 17. веку, бежећи од Турака, уточиште нашли монаси манастира Винче и Сланци, који су са собом донели многе драгоцености. У почетку је био мушки, а пред Други светски рат, у којем је миниран, постао је женски манастир. Последњих година је реконструисан и оживљен као мушко братство.

Гргетег

Према предању, деспот Змај Огњени Вук је 1471. године основао манстир Гргетег, да би у њега сместио слепог оца Гргура Бранковића, хиландарског монаха Германа. Пошто је крајем 17. века напуштен, митрополит Исаија Ђаковић је одлучио да га 1708. обнови, а шест деценија касније је стара камена црква замењена барокном грађевином, када је добила и звоник. Обновљена је 1901. године, a на освећењу су присуствовала велика имена тог времена, међу којима је био и песник Лаза Костић. Јаков Орфелин и Урош Предић су овде оставили вечни траг својим иконостасима.

НовоХопово

Манастир Ново Хопово, са црквом Светог Николе, из 15. века представља најзначајнију сакралну грађевину своје епохе на овим просторима. Био је на мети Турака више пута, па је исто толико рушен и поново дизан из пепела. Током 17. века је био просветни и културни центар Срба, једно време и седиште епископије, а у њема је постојала и угледна сликарска школа. Интересантан је због преписивачке школе која је у њему постојала, али пре свега по Доситеју Обрадовићу, који се ту замонашио и једно време боравио.

СтароХопово

Надомак Ирига, источно од Новог Хопова на малој заравни, изолован али не и неприступачан, налази се манастир Старо Хопово. Од првобитне цркве, саграђене од дрвета и посвећене Светом Николи, није остало ништа после земљотреса 1752. године. Уместо ње је никла нова црква посвећена Светом Пантелејмону.

Привинаглава

Мештани Шида с поносом "својатају" манастир Привина глава, који се налази на територији њихове општине, близу Беркасова. Он је у пуном сјају "освануо" 1760. године, а иконостас и зидне слике је три деценије касније урадио Кузман Коларић. Црква је посвећена Светим Арханђелима, а основао ју је извесни Приба (Прива), по коме је манастир и добио име, иако постоји и верзија да је и за њу заслужан Вук Бранковић.

Раковац

Надомак места Беочин, на северним обронцима Фрушке горе, историју пише манастир Раковац. Верује се да га је крајем 15. века подигао Рака Милошевић, велики коморник деспота Јована Бранковића. Црква је посвећена Светим Врачима Козми и Дамјану, а највероватније је подигнута пре 1521. године, док је високи звоник 1735. године сазидао митрополит Вићентије Јовановић. Препознатљив је по преписивачком центру који је ту постојао, а поготово по Душановом законику који је у њему преписан 1700. године.

Шишатовац

Док се сремски градови боре за превласт над фрушкогорским манастирима, извесно је да на Шишатовац највише права полажу Митровчани, пошто се налази код Лежимира, села њихове општине. Данашња велика црква подигнута је 1778. године. У манастиру је почетком 19. века био архимандрит Лукијан Мушицки, код њега је боравио Вук Караџић, којем је баш ту Филип Вишњић казивао песме о Карађорђевом устанку.

Јазак

На јужној падини Фрушке Горе, недалеко од урушеног Старог Јаска, почела је 1736. године градња истоименог манастира, само са префиксом "нови". Његову архитектонску целину чине црква Свете Тројице, која је зидана црвеном циглом и белим каменом, окружена конацима и високи зид који затвара порту.

Беочин

На северној падини војвођанске планине, ушушкан између два брега обрасла густом шумом, налази се манастир Беочин, о којем је много писао познати историчар Димитрије Руварац. У конацима овог женског манастира је после рата до 1968. године био смештен санаторијум за плућне болести, а касније се ту, на три деценије, "усељава" депо Архива Војводине.