У ЦЕНТРУ села Руњани налази се храст лужњак, стар више од три века, и само је једна од туристичких атракција овог места.

Удаљено је стотинак метара од речице Жеравије на чијем је песку Вук Стефановић Караджић, отац наше писмености и културе, рођен у суседном Тршићу, исписао прва слова наше азбуке. Мирис шљива, купина, малина, крошње пуне јабука, крушака, дуња, кајсија, джанарика и осталих старих сорти, којима хемија не треба за одрастање, уз готово све врсте поврћа, “мамац” су за многе госте. Скоро да нема куће, подно Цера и Гучева, која нема госте. И овог лета они уживају на плажама оближњих река као што су Дрина и Јадар.

- Многи застају код храста, интересују се за наше воденице на Жеравији, као и где могу купити добар сир, кајмак, свеже пилеће, ћуреће месо, воће и поврће - прича Мира Поповић, у чијем је дворишту историјски храст. - Наше село је све привлачније за туристе, јер је удаљено од града само неколико километара, а успели смо да сачувамо дух старих времена и вредности.

Село је опевано у чувеној епској песми, из Првог српског устанка, где се, поред осталог, спомињу “чувени руњански шљиваци”. То је место, где се српска војска, на челу са попом Луком Лазаревићем, одмарала пред одсудни бој у одбрани Лознице, Србије, али, у то време, и хришћанства и Европе.

- Често говоримо да Руњани имају све, осим мора, али море нема ни део онога што имају Руњани - каже Београђанин Веља Конић.