Од времена када смо, готово сваке ноћи, остајали будни са Ивон није прошло много година, па је траг њене емисије и њеног увек аутентичног приступа новинарству и форматима које ради и даље будан, свеж и ведар, данас обојен јутарњим сатима који, као и ноћ, имају своју специфичну атмосферу. Поглед са Београђанке је остао исти. Много тога се променило. Град, људи, екрани, стварност. Ипак, неке ствари, упркос свему, трају. О многима од њих говоримо у овом интервјуу који нас држи будним, откривајући шта се крије између ноћи и јутра, на путу који се зове живот, и због чега је увек важно остати будан и свој.

* Колико је било изазовно прећи из ноћног у јутарњи програм и шта вам је та промена донела у професионалном и приватном смислу?

Донела је, пре свега, више времена. Током трајања емисије „Још увек будни“ приватни живот готово да нисам имала, јер си ту емисију морао да живиш и да јој будеш посвећен читавог дана, да би увече могао да саопштиш све што имаш, а мој принцип је био да будем упућена у све о чему говорим, што је подразумевало да одгледам све представе и изложбе, прочитам све књиге, одем на све концерте, тако да је, заиста, све било фокусирано на емисију. Сада имам више слободног времена, али је и јутарњи програм велики изазов, два пута недељно по четири сата „живог“ прогама, и то је, такође, један незаустављив процес. С друге стране, некако сам се вратила свом првобитном формату, јер је 2000. године мој први озбиљнији професионални изазов на Студију Б био управо јутарњи програм. Требало ми је мало времена да поново упознам како јутром пулсира град и људи који га чине, и сада то већ представља уживање које ме чини срећном – говори за НовостиОнлине популарна водитељка „Студија Б“, Ивон Јафали.

* Шта доносе јутра уз најлепши поглед на Београд?

Различите слике и увек инспирацију. Постоји та реченица коју је младим новинарима, који су стизали на врх Београђанке, увек изговарао чувени Ђоко Вјештица: „Само погледајте кроз прозор и увек ћете имати причу.“ Баш та позиција доноси најбољи могући преглед онога што се у одређеном тренутку дешава и ми то често поделимо са гледаоцима, јер смо сачували спољну камеру која бележи шта се догађа у престоници.

* Са ким је најлепша јутарња кафа? Са вољеном особом или самоћом?

То се код мене променило. Док сам радила ноћу било ми је потребно много самоће и ћутања, зато што су ме припреме за емисију, која се емитовала пет дана у недељи, као и комуникација са саговорницима веома исцрпљивале. Сада, чим отворим очи имам потребу да угледам човека ког волим, и да та прва јутарња кафа буде испијена у његовом друштву.

* Да ли је, у вашем случају, јутро, заиста, паметније од вечери?

Другачије су енергије у сваком случају. Рано устајање ми је још увек напорно, али су ми разбуђивања много бржа. И много је већа одговорност да будемо тачни, да на време будемо у шминкерници, у студију. Кад смо били млађи то је било опуштеније, па се дешавало да из клуба у коме смо провели целу ноћ идемо на Јутарњи програм. Мени је најважније то што још увек не осећам умор, што значи да је добро што се и даље бавим овом професијом. Нисам била уморна ни када сам почињала у поноћ и често трајала до један, пола два, а нисам ни сада. Јутро и Београд ме носе.

Фото А.Станковић

* Још увек будни са Ивон се може рећи и за ноћ и за јутро. Шта вас стално држи будном?

Увек сам будна за своје најближе окружење. Широм отворених очију пратим све што се дешава у животима мени најдражих људи. Најбитније ми је да ли су добро и да ли су срећни. Раније, када су ми говорили да ће ми се окружење сузити, нисам могла да верујем, мислила сам да је цео Београд мој, док је у овим годинама то другачије и потпуно је логично да се окружење искристалише и да емоције усмераваш само према најбитнијим људима. С друге стране, морам признати да ме одлазак из Београда, такође, држи будном. Када путујем, имам жељу да што више комуницирам са местом у коме сам, са људима, да осетим атмосферу, живот и дух неке дестинације. Последње што ме је држало будном до касно у ноћ јесте Крит, на коме смо били на брачном путовању, одакле сам понела прелепе успомене.

* Медијска слика Србије је неупоредиво другачија у односу на ону од пре само неколико година. Какав је ваш став о свему што нам данас кроји стварност, друштвени и јавни живот?

О томе често размишљам и пролазим кроз различите фазе. Деси се да будем ужасно изиритирана, па бесна, па се чудим у шта се све претворило. Често нам замерају да смо се значајно повукли и да не подижемо глас, али притиском на даљински управљач ти, заиста, можеш да имаш слику коју желиш. Ја то и чиним. У последње време често се враћам другом и трећем каналу државне телевизије и проналазим своје садржаје. И даље сам телевизијски гледалац, нисам се пребацила на дигиталне платформе, али правим селекцију, јер не желим да будем изиритирана оним што се дешава у медијима. Бирам да то не видим и да уживам у ономе што ме оплемењује, забавља и учи неким новим сазнањима.

* Студио Б се много променио. Неки кажу и нестао. Шта је остало исто?

Људи због којих сам се увек враћала на врх палате “Београд”. Неке од њих гледаоци не виде, јер су иза камера и у режији, а ту су и дивна пријатељства са колегама водитељима, која трају годинама. Не могу да не споменем и младе, који се кристалишу као будући новинари. Кроз њих, као да посматрам себе на почетку мог пута у овом послу.

* Због чега вас не гледамо на некој, условно речено, великој телевизији?

Било је преговора, али једноставно, не бих умела да радим формат који ми је понуђен. Важно је препознати да неке ствари нећете умети, да неке ствари не желите и да останете доследни себи. На крају крајева, можда ја, просто, припадам том двадесет другом спрату Београђанке, том погледу и тој старој школи за коју, очигледно, још постоји могућност да је носим кроз свој професионални живот.

* У свим тим променама, нисте променили себе. Како сте избегли утицаје?

Верујем да је то једна врста датости. Издржљивост, осмех, враћање на оно што јесте твоја бит, представља основу коју надограђују људи који те воле и који ти дају потпуну подршку на овом путу који се зове живот. Мислим да је то најважније. Када сам пролазила кроз веома лоше и тешке животне периоде, увек сам имала жељу да вратим осмех у свакодневној комуникацији, у самопослузи, са комшијама, и некако сам на томе инсистирала, иако се често нисам тако осећала. Сада је он, срећом, стално и најискреније присутан.

* Осмех, харизму, позитивну енергију и ведрину нисте оставили у ноћи, већ сте је пренели и на јутро. Да ли то јесу темељи истрајности и среће, како у животу, тако и у послу, посебно данас, у зрелим годинама?

* Мислим да јесу и, заправо, то спознајем тек сада. Сви ми се, с времена на време, мало уморимо, па и у пет ујутру себи постављаш многа питања. Да ли је требало правити другачије изборе у животу, да ли је требало да одем одавде, и још толико тога. Са тим питањима се понекад будиш, са њима живиш, а онда, када урадиш четири сата квалитетног програма и поштом добијеш писмо од гледатељке, у коме пише само хвала вам што ми улепшавате живот, онда знате да сте са одређеним разлогом ту где јесте и да је све ово права ствар. То је оно унутрашње, интимно осећање које, у мом случају, није мерљиво ни финансијама, ни квадратима, ни аутомобилима, већ емоцијама и осећајем слободе који је мени пресудно важан. Увек је то једна врста круга који се заврши, па опет почне на један добар начин, ако је утемељење искрено.


Фото А.Станковић

* Колико вам је миран сан, у смислу савести, важан и неопходан?

Веома, а ту је и осећај одговорности. Спадам у категорију људи који су склони одређеној врсти самоанализе, мада ми и она, на крају дана, може направити неку замку, па од саме себе не добијем добар одговор, али пуно размишљам о томе и заиста се трудим да на дневном нивоу будем добро и емитујем позитивна осећања. Како према мојој другој породици, коју чине колеге, тако и према свом најближем окружењу. Имам потребу да им улепшам дан, да препознам у каквом су расположењу, да им посветим време, и покушам да им, као и себи, умирим сан. Постоји код мене један концепт непристајања на одређене ствари, управо због тог мирног сна. Пријатељи ме због тога често критикују, али верујем да је најважније да сам себе можеш да погледаш у огледало, и да ти одраз који видиш донесе мир.

* Како превазилазите тмурна јутра и олујне ноћи у емотивном смислу?

Имам неки невероватан контраст у својој личности, што ми блиски људи кажу, као и мама, која ме најбоље познаје, а то је да ћете на мом лицу увек видети осмех, а никада нећете знати шта се у мојој души дешава. Вероватно је то утемељено у мене, да сам у тренуцима када је најтеже научила да се окрећем самој себи, да не оптерећујем друге својим проблемима, већ да са њима делим само радост, а да кроз ове процесе пролазим сама. То често није добро како за мене, тако и за мог супруга и пријатеље, који би волели да понекад добију одговор на питање шта ти је, али ја сам научила да те периоде одболујем сама. Временом то постане начин на који идеш кроз живот и који се тешко мења. Ипак, трудим се, било би ми поражавајуће да је све то исто у односу на пре, рецимо, десет година.

* Да ли и даље сањате будни и јесте ли остварили бар део онога што сте желели?

Никада нисам била особа са великим сновима. Оно што увек призивам у свом животу јесте безбрижност коју осећамо у детињству. Кад бисмо тако могли и кроз живот, мени је то онда у потпуности остварен циљ и план, у смислу да су људи које волим здрави, да имају што мање проблема и да су, колико год је могуће, срећни и насмејани. То је мој идеал ка коме тежим у животу, уз огромну љубав према послу који радим. Буђење поред драге особе и скакутање наша два пса. Дом, који љубав, пријатељство и поштовање чине топлим и срећним, што сам и добила у свом браку. Одлазак до редакције и дружење са колегама. Осврт на Београд са врха Београђанке. Ако је леп и сунчан дан, онда река на којој могу да дочекам и вече уз роштиљ са пријатељима, добро вино и музику, много смеха и разговора. Дакле, ситнице које су, у суштини, најважније.