Већ читаву деценију Весна Дедић, својим књигама, које на почетку сваког лета, верно поклања својим читаоцима, исписује једну страницу савремене књижевности, коју су многи прескакали, не верујући у тежину, истину и емоцију њеног пера, а онда прећутно, готово кришом, читали све што на њој пише, покушавајући да и кроз оно што се крије између редова, открију разлог због ког на десетине хиљада људи, сваке године, чека почетак јула и књигу са потписом жене која је, хтео то неко да призна или не, променила излоге у књижарама.

И то - сасвим сама! У томе, можда, и јесте кључ њеног успеха. Неоспоривог, упркос свим оспоравањима. У томе, што нема ничега између редова - осим живота.

Тако је и овог пута. Њен нови роман, „Никад нисам“, већ троши мастило на посветама, а оно што се налази између његових корица, и у овом тренутку, између година Весниног живота, откривамо у искреној и снажној исповести која је пред вама.

* Ваш једанаести роман „Никад нисам“ од сутра је у књижарама. Из године у годину, одговорност је све већа. Шта је овог пута, можда, највећа стрепња, а шта вас уверава да ће и ова књига оправдати успех претходних?

Стрепња је моје констатно стање духа, па већ одавно не знам од чега и због чега стрепим. Ја сам сама свој издавач, финансијер, креативац и оперативац, тако да су све стрепње, и креативне и пословне, на мени. Када се на то додају и стрепње типичне за сваку самохрану мајку или запослену жену у државном сектору, са платом која не подмирује основне егзистенцијалне потребе, можемо рећи да ми се на презиме Дедић може додати цртица и Стрепња. Најлепша је она која се тиче питања да ли ће овај роман читатељке прочитати у једном даху и рећи да је бољи од неких претходних, који су им омиљени. Најтежа лежи у чињеници да, када имаш једанаест романа, не такмичиш се за љубав читалаца са другим писцима, већ са самом собом. Одавно читатељке моје романе класификују са леп је као “Пола душе” или одличан је, али није као“Ничија”.

* Шта крију странице овог романа, за разлику од претходних, и шта је његова најважнија порука?

Сваки мој роман је производ духа времена у којем живимо и инспирације коју добијем у разговорима и препискама са хиљадама мојих читатељки. Највећи број њих су младе, лепе и образоване девојке и зато се трудим да и тема и ритам романа одговарају том кругу читатељки. Основна порука је да је срећа када нам се будућност, а не прошлост, чини лепшим делом живота. У овом времену депресије и носталгије, безвољности и апатије, чини ми се да је то важна порука коју могу да пошаљем не само као писац, већ и као жена и мајка. У мојим романима, већ скоро десет година, девојке и жене проналазе и утеху и снагу. Свесна сам тога и, када пишем, трудим се да готово филмски испишем причу, али и да пренесем поруке које ће женама дати снагу у настојању да буду срећније, вољеније и слободније.

* Чиме сте, пре свега, исписали ову причу?

Јаком кичмом, јер пишем по двадесет сати дневно, и јаком вољом, јер десетине хиљада жена чека овај роман. Никада ништа не радим из беса или ината, ни у пословном, ни у приватном животу, па кључ мог битисања и стварања лежи у реченици хајде да буде лепо. Док пишем, увек пред собом имам слику девојке која лежи на плажи и чита мој роман, али и слику мајке која, пошто је намирила целу породицу, граби, поред лампе, пола сата за себе. Њима пишем и њима се обраћам. И наравно, увек у глави имам мисао да ће једног дана, можда, тај роман прочитати Ленка, па пазим да све поруке читатељкама буду оне које, приватно, шаљем свом детету.

* Наслов је прилично неуобичајен и интригантан, ако га упоредимо са називима ваших претходних књига. Какву симболику крију речи никад нисам?

Постоји популарна игра “Никад нисам”, у којој нестају сви обзири и моралне кочнице, а с друге стране, највећа туга и кајање сваког од нас ухвати када помислимо шта све у животу никада нисмо, а могли смо. Јурећи за егзистенцијом, љубављу и срећом, заборављамо на много тога што истински желимо. Често туђе жеље прихватимо као сопствене и онда се, када их остваримо, питамо зашто нисмо срећни. Често буде касно, када схватимо да смо, јурећи за туђом срећом, изгубили своју. Волела бих да, после овог романа, моје читатељке поразговарају саме са собом и подсете саме себе, између два испитна рока или два простирања веша, шта ја то никад нисам, а хтела бих.

* Настављате, сада већ традиционалну праксу, да сваки ваш роман прати одређена песма. Због чега је овог пута ваш избор била Тијана Дапчевић?

Једног јутра сам позвала Брају, који феноменално разуме женску главу. Испричала сам му сиже новог романа и рекла да бих желела да напише раскошну мелодију и текст под називом “Никад нисам”. Написао је песму која ће, сигурно, овог лета, одјекивати из аутомобила жена возача. Тијана Дапчевић има гласовне способности и емоцију која је била потребна за Брајин текст и мелодију, и свира виолончело, што је, такође, важно. Када би јунакиње романа “Никад нисам” карактером биле инструмент, не би биле виолине, већ виолончело.

* Које су кључне речи и емоције које ће заинтригирати поштоваоце ваше књижевности у вези са романом “Никад нисам”?

Срећа, воља, блискост, храброст, план, страст.

* Јесте ли признали, у овом роману, шта никада у животу нисте, а да данас, можда, представља празнину или тежњу да управо то остварите у будућности?

Одавно не пишем о себи, јер сам као жена и писац схватила да оно што је за мене све, за неку другачију жену је ништа. Роман више пишем као новинар истраживач, него као Весна Дедић, која је искусила много тога што је у животу желела, али и оно што се трудила да избегне. Моје искуство, базирано на ономе што јесам и што никад нисам, огледа се само у лакоћи са којом пишем. Све остало је базирано на темељној припреми, искуствима других жена, психолошкој литератури и консултацијама са разним стручњацима за здравље женског тела и духа.

* За које ствари је, ипак, паметније рећи никад нисам и на то ставити тачку. Не дирати, не трагати, не желети, јер, можда, последице могу бити непремостиве?

То је једно од питања које мучи и мене, као писца, и моје јунакиње у новом роману. Свакако да мање шавова на срцу имају оне које су имале мању потребу да буду вољене и више снаге да се одупру заповестима срца. Те, које одбијају да играју “никад нисам”, имају мање ожиљака, али, с друге стране, можда им срце пукне од нагомилане празнине и досаде. Зато у роману и постоје четири јунакиње, које различито размишљају о овој теми, и знам, сигурно, да ће се свака читатељка пронаћи у једној од њих, а са другима свађати до последње странице. Знате, женама често не одреди судбину факултет и занимање које су одабрале, већ мушкарац којем су допустиле да забораве и ко су и чије су и шта су. Опет, нисам ја та која има право да каже да нису најсрећније баш те које су то дозволиле и биле, бар на почетку љубави, оденуте у раскошни осећај припадности, који има само вољена жена.

* Једно од питања које постављате у овом роману је да ли женско срце за пола броја смањи страст, болест, блискост или дрскост. Каква су ваша искуства, и оно што је остало после њих?

Само блискост учини да осећамо да ће срце да нам искочи од превелике лепоте и среће, али, исто тако, само одлазак или издаја особе са којом смо били блиски може да нам смањи срце за пола броја. Људе са којима делим време никада нисам рангирала у односу на њихов интелектуални, материјални или неки други статус, већ искључиво по томе колико са њима осећам блискост док се гледамо у очи. Највише сам туговала када бих приметила да у том погледу више нема блискости која је красила наш однос. Не говорим само о партнерским, већ и о пријатељским, колегијалним или односима са дететом.

* Како сте вратили срце на прави број?

Од када сам родила Ленку, само њој дозвољавам да ми срце смањује и повећава за пола броја. Сви остали, који покушају да ми поремете пулс, бивају избачени из мог живота. Искрено, у овим годинама се трудим да одржим исти конфекцијски број одеће и равномеран пулс. Ни као возач, ни као жена, више не улећем у маказице, не претичем ни када је дозвољено и не развијам брзине које гуше мотор.

* Једна од јунакиња пати што је сама, али је срећна што је слободна. Да ли самоћа може да буде слобода, слобода срећа, а љубав кавез?

Како за кога. Неко не зна шта ће са својом слободом, а неко је срећан и намирен и у кавезу. Годинама понављам да је услов среће сваке жене слобода, а услов за осећај слободе је образовање. Невероватно, али сваки пут када тако нешто јавно изјавим, јави се огроман број мушкараца који сматрају да позивам жене на грех, промискуитет или непоштовање породице. Знате, када жена има отворена врата и кључеве, то не значи да ће отићи и закуцати на врата другом мушкарцу. То само значи да неће морати да буде у кавезу или гладна на улици, када власник кључева престане да је воли и почне да је мучи занемаривањем, манипулисањем и да не набрајам све муке партнерских односа.

* Да ли нам навике или храброст упропаштавају живот је још једна од тема романа “Никад нисам”. Којих навика не можете да се ослободите, и када вам је храброст била савезник, а када непријатељ?

Убеђена сам да нам навике упропаштавају животе. Све што сам у животу урадила, за шта су други говорили да је сувише храбро и ризично, испоставило се као добро за мене. То не значи да би било добро и за неку другачију жену. Мени је храброст увек била пријатељ, управо у тренуцима када сам хтела да се ослободим сопствених, али и навика других људи, које су чиниле да ме гуши у грудима.

* На кога нисте дали кад је падао, а ко је вама био рука спаса?

Никада не дам ни на оне који падају, ни на оне који побеђују. Бар се за мене зна да сам увек била рука спаса, чак и онима које би, с обзиром на ствари које су ми радили или о мени причали, требало да гурнем ка још већем дну. Верујем у неку космичку правду и лакше ми је да дајем руку спаса него да затварам очи пред невољом, чак и лоших људи.

* Није битно шта дозволиш другим људима, ако си обазрива и знаш шта и колико самој себи смеш да дозволиш. Шта сте дозволили себи и испоставило се као права одлука, а која је била најпогрешнија?

Себи сам дозволила да више верујем у своју интуицију и емоције, него у памет и савете других. То је моја најпаметнија одлука. Погрешна је била свака коју сам, трчећи трку са препонама, донела гледајући шта раде други. Научила сам да пред неким препонама одустанем и вратим се на почетак трке, без осећаја пораза, већ са осећајем изазова, услед новог почетка.

* Дрскост према другима је одраз нежности према самој себи. Како, из сопственог животног искуства, објашњавате ову реченицу?

Девојчице се рађају и васпитавају да буду нежне, али некако сви, у њиховом васпитању, пропусте да их науче како да буду дрске и заштите своју нежност од злоупотребе. И ја сам имала ту рупу у васпитању. Искрено, никада је нисам до краја попунила, а желела бих. Још увек учим да будем дрска и то је заштита себе, а не безобразлук према другима. Не постоји жена која није нежна, али постоје многе које нису умеле да избегну искоришћавање нежности. Оне које су научиле да дрско штите своје достојанство, пролазе са мање посета лекрима, нумеролозима, свештеницима и апотекама.

* Срећна је она жена која себи дозволи да направи грешку и великодушно себи прашта. Јесте ли научили да, на овај начин, будете срећни и да ли то јесте прави начин?

У љубавним и пријатељским односима сам научила да себи праштам све грешке, наивност и трпељивост. У родитељству и у послу сам самој себи највећи џелат и волим што је тако. Сматрам да је кајање због грешака у љубави бесмислено, а кајање и труд да се буде бољи родитељ или професионалац се увек вишеструко врати.

* Неке ствари које чекаш ниси ни приметила да си пропустила и већ су их други узели. Шта вам је, у контексту ове реченице, неповратно одузето у животу, а чиме сте то, можда, надокнадили?

Пропустила сам све ствари за које је требало да молим, тражим или да се довијам газећи свој осећај, карактер или васпитање. Због тога ми је много тога што ми је припадало одузето, али, надокнадио их је осећај мира који имам када гледам и себи и другима у очи.

* Бити нежан према својим слабостима је једини начин да човек буде добар самом себи. И да победи у игри. Које су ваше слабости, а у којој игри је важно победити?

Нежна сам према својим слабостима и умем да кажем овај лет теби не прија, скачи, макар и без падобрана. Често сам, иако “полупана”, успевала и без компаса да ухватим правац ка месту на којем ћу бити срећнија. Никада ми није било важно да ли ћу победити, већ да се и у поразу осећам добро и сачувам здраву памет.

* Да ли је све о чему говорите у овом интервјуу одраз ваших најдубљих осећања и личног искуства, протканих и кроз најновији роман?

Тридесет година сам пред очима јавности и живим са тим да увек и због свега, морам да станем пред суд те јавности. Не лажем, не обмањујем, не калкулишем, не фалсификујем. Увек имам у глави да би ме било бескрајно срамота пред својом ћерком, да ме ухвати како лажем или говорим у јавности нешто што не мислим. Не смем да тврдим да је све што пишем и говорим тачно и паметно, али могу да тврдим да је искрено и изречено у намери да некога утеши или подстакне да буде бољи и себи и другима.

* Хоћемо ли, уз ову књигу, научити да кажемо никад нисам и не кајати се због тога или то, ипак, морамо да се потрудимо да надокнадимо?

Не знам. Чар писања је управо у тој неизвесности. Никада не знаш шта је то у неком књижевном делу или балади, што изазове више осећаја код оних који читају или слушају. Понекад један тон или један зарез упропасте доживљај, или га подигну на ниво незаборава. Одговорићу на ово питање за месец дана, када чујем првих неколико хиљада утисака. Моје читатељке су једино мерило вредности онога што пишем, па не знам унапред.

* Какви су планови у вези промоција и сусрета са читаоцима?

Мого волим промоције. Јуче сам имала предивно дружење са читатељкама, у књижари “Вулкан”, у Ушћу, и потписивање првих примерака романа “Никад нисам”. Радујем се сусрету са читатељкама 4. јула, у библиотеци, у Панчеву. После тога ћу отићи на годишњи одмор, пре него што се наставе летње промоције књиге, а од јесени креће еуфорија пред октобарски Сајам књига, који је, за мене, седмодневна слава у име љубави, која постоји између мене и мојих читатељки.