ИВАНА Петерс је негатив домаће музичке сцене у коме се огледају квалитет, аутентичност и глас о коме је сувишно говорити. Нјена светлост је, на један начин, црно-бела, али су зато фотографије њене музике и њене личности калеидоскоп емоција којима је давала имена кроз песме које, више од две деценије, немају алтернативу.

Бол и љубав су извор њене креације, речи начин да музику претвори у живот и истину. Каријера без мрље и мистификације. Живот, како каже, као вода, али срећан.

Ипак, иако је пиједестал њеног вокала нетакнут, питање је да ли је, у данашње време, то довољно и кога постављамо на лажне пиједестале, заслепљени негативом онога што данас зовемо музиком. Кроз овај интервју, можда, откријемо колико смо збуњени.

* У складу са називом ваше песме „Реци“, шта је у животу важно рећи наглас и да ли то доноси растерећење, а колико ћутање, с друге стране, представља терет?

Мислим да речи подршке, хвале и љубави увек треба изговорити, као што је и конструктивна критика добродошла, док речи које немају за циљ да помогну, у било ком смислу, треба прећутати. Трудим се да, колико год могу, контролишем своје речи али је то, понекад, немогуће зато што сам само човек и некад изговорим оно што не мислим, што је нормално. С времена на време, док разговарам са својом ћерком, намерно кажем нешто погрешно или одреагујем како не треба, да би и она видела да је у реду погрешити, да нико није савршен и да су сви људи склони томе. Често ми се деси „што на ум то на друм“, али покушавам да научим да је ћутање, понекад, заиста злато. Прави баланс сам нашла тако што увек говорим истину. Никада нисам умела да лажем. То је јаче од мене. Не умем да калкулишем и да се фолирам и не разумем такве људе, иако их је све више.

* Да ли су речи које пишете и исказујете кроз песме много конкретнији и дубљи одраз ваше личности од оних које изговарате у свакодневном животу?

Потпуније се изражавам кроз песме, зато што те речи, подстакнуте мелодијом, углавном, долазе из неког дубљег размишљања, које је, можда, и несвесно. Док пишем, најискреније емоције излазе из мене и зато скоро све песме имају везе са нечим што се десило мени или неким блиским људима. У животу се речи, за разлику од песама, бирају другачије, али се увек трудим да буду искрене. Нисам дипломата, али ни конфликтна личност и током каријере нисам имала много сукоба са људима. Никада се нисам лажно представљала, најнормалније сам са свима комуницирала, као што то чиним и данас, и није било потребе ни за каквим тешким речима, чак и када су се дешавали неспоразуми. Најтеже речи се, нажалост, увек изговоре у кругу породице, јер ту имамо највише слободе, а породица увек прашта. Међутим, ту посебно треба водити рачуна да најдраже људе неповратно не повредимо.

* Аутентичност вашег музичког израза не бледи. Колико вам је, ипак, тешко да се прилагодите новим правилима на данашњој музичкој сцени?

Од моје петнаесте године, када је музика у питању, све се некако отварало, као домине. У моменту кад сам направила паузу због здравствених проблема и недостатка креативног набоја, због чега је „Негатив“ и престао да свира, те домине су се зауставиле. Данас, кад треба да наставим даље, суочена сам са много другачијом ситуацијом на музичкој сцени. Једноставно, тај низ се прекинуо и све се променило. Таленат ми је отварао врата, никада ништа нисам планирала, само сам прихватала прилике. „Тап 011“, „Негатив“, концерти - за мене је то био живот. Сада је потребно да се много више трудиш да би скренуо пажњу на себе. Верујем да је уметност и даље у музици, али је толико угрожена да је отишла у авангарду и нема простора да се искаже јер је медији, готово, и не прате.

* Да ли је из тих разлога и ваша каријера на прагу поменуте аванграде, иако сте један од, ако не и најбољи женски вокал на овим просторима?

После толико година бављења певањем и музиком, имала сам жељу да и сама нешто урадим. Увек сам била у неком бенду, нико ме не доживљава као соло певачицу. У једном моменту, пожелела сам да имам своју песму и снимила сам „Реци“, али сам наишла на зид, зато што се нисам бавила музиком на начин на који се то данас ради, односно музика је за мене представљала рад у студију, концерте, емитовање песама на радију, гостовања у емисијама, снимање спотова. Данас су радио станице, осим неколико изузетака, за мене, која сам двадесет година на сцени, потпуно затворене. Да ли то значи да нисам довољно добар музичар, па морам да пролазим кроз неке провере слушаности и слична, нова правила!?

* На који начин је могуће срушити тај зид и борити се против неправде?

Мислим да то има везе са људима који воде радио станице, а који чак и нису музичари. Постоји мрежа од неколико радио станица које диктирају шта се слуша, што је често далеко од праве музике, већ нешто тренутно актуелно, чији се квалитет мери бројем кликова на Yоу Тубе-у. Не омаловажавам ничији рад и труд, али мислим да је систем погрешан и да они тај систем оправдавају. Из земаља попут Велике Британије или Немачке, преузели смо одређени модел програма и слушаности, који нема никакве везе са нама, јер они имају потпуно другачији систем вредности. Овде људи и не слушају „Негатив“, јер немају избор. Када сам реаговала, правдали су се речима да ни одређене песме Здравка Чолића нису прошле. Како је то могуће!? Није то иста врста музике, али зар их није срамота? Не може неко ко се не бави музиком да одређује шта ће да се слуша. Ја сам са песмом „Реци“ гостовала на неколико радио станица и то је све. Данас је буквално све другачије и то је велики камен спотицања за квалитетне музичаре.

* Јесте ли, упркос томе, ипак, задовољни оним што сте до сада остварили, трагом који сте урезали у музички амбијент ових простора? Да ли је довољно?

То ме мотивише. Имала сам неке понуде и могућности да одем из земље, али нисам могла. Једноставно, такав сам тип, везана сам за људе овде и то би за мене било велико мучење. То је био мој избор, не кајем се и суштински сам веома задовољна јер ми је таленат много тога омогућио. Можда сам негде могла више да погурам, али онда бих се, вероватно, осећала другачије и то не би било то. Ово сам ја и то је оно што чујем у позадини, што шушти иза мене - један стабилан интегритет. С друге стране, признајем да умем да будем лења и можда је та навика да ми се све отвара само од себе условила да се ушушкам у ту зону комфора, што није увек добро. Морам, понекад, више да искорачим са места на коме стојим.

* Ако бисмо “развили” негатив вашег живота и каријере, које фотографије су вам, за сада, најдраже?

Ако говоримо о прошлости, најдраже су ми фотографије са путовања, са групом „Тап 011“. То су незаборавна искуства, баш смо уживали у том периоду. Били смо деца и сјајно смо се проводили. Данас су то слике из живота са мојим дететом, та предивна сећања на све наше досадашње тренутке. Нека су буквално на фотографијама, нека у мислима, али подједанко уживам у свакој слици. Музика и Сара су мој свет у коме сам срећна и остварена.

* Какав је тај свет, посебно када је Сара у питању?

Прилагођавам се њеном ритму, жељама и потребама. Веома је аутентична особа, како у емотивном смислу, тако и у погледу талента. Шта ће да уради са тим, да ли ће бити вансеријска певачица и музичар, као што може, остаје да видимо. То ће бити њена одлука. Чиме год да одлучи да се бави, ја ћу бити срећна и подржати је.

* Одувек сте били “позитивни негатив” као појава, личност и вокал. Чини се да сте сада постигли стабилност, мир, и зрелост, постали блажи и приступачнији. Више зрачите оптимизмом него раније. Колико су те промене важне у вашем животу?

То сви коментаришу, иако ја себе уопште тако не доживљавам. Још увек мислим да сам пребрза и да реагујем бурније него што треба, а људи ми говоре како сам блага, топла, насмејана. Суштински јесам ведра особа, али то не значи да сам отупела, него да сам много јача него што сам била, приближније знам шта желим, а шта не желим, и више не верујем тако лако у неке ствари због којих бих раније полетела за послом или неким ситуацијама у приватном животу. Много сам стабилнија и сигурнија у себе и то се, можда, одражава кроз ту благост. Дакле, мање сигурна у себе - бурнија и бржа, више сигурна у себе - много мирнија и сталоженија. То има везе са самопоуздањем. Све је у балансу и динамици. Не знам да ли се то десило када се Сара родила или је дошло временом, али променили су ми се приоритети. Морала сам мало да се смирим. Сада је све онако како треба да буде. Једино што ми фали је више музике и рада. Волела бих да имам студио у коме бих могла да стварам своју музику, да стварам Сари, да радим за колеге. То је једино што ми недостаје, иначе сам у овом периоду живота заиста мирна и спокојна.

* Да ли то значи да сте пронашли, како једна ваша песма каже, панцир за срце?

Мислим да сам га набавила. И то специјалан панцир за срце, пошто више не може да ме погоди ниједан метак. То вероватно иде с годинама и искуством. Имам четрдесет четири године, брак иза себе, дивно дете, добар однос са бившим мужем, сјајне песме и ушла сам у фазу да прихватам оно што ми живот сервира. Немам нереална очекивања и не правим планове, осим када је Сара у питању. Због ње морам да размишљам унапред, да се потрудим да све буде добро и прилагођавам се моменту у ком се налазим. То је тај животни панцир.

* Какав је данас ваш свет туге и да ли још увек одлазите у оне своје самоће из којих су произилазиле неке од најбољих песама „Негатива“?

Мало мање него раније. И понекад ми смета што више не могу да се осамим тако често. „Свет туге“ није мој текст, писао га је мој друг док је размишљао о мени, али сам ту песму доживела веома дубоко и искрено и сматрам је својом. Много година је прошло, све се мења и мора да се мења. Све је као течно стање, као вода. Живот је такав, музика је таква и кад тих промена не би било, то би значило да смо у великом проблему сами са собом.

* Одакле извире та бол коју певате толико снажно, дубоко и искрено. Колико вас она, и на који начин, суштински дефинише као биће, као сензибилитет?

Бол је, по мом мишљењу, јача емоција од љубави, јер стварно мења ствари. Лјубав је зона комфора у којој нам је лепо, док нас бол тера да променимо место на коме стојимо. Управо су ме бол, патња, разочарења у љубав, живот или пријатељство, терали да пишем онакве песме. Сада мирније живим, и текстови трпе због тога, али, кад дођем у тај ћорсокак, из сећања извлачим неке емоције и искуства која су се урезала у мене, у моје биће и моје срце, и тако настају нове песме. На мене су много утицала искуства из младости, док сам живела бурније, доживљавала разочарења и патила за вољеним бићима. Лепе ствари су ме, такође, формирале, али су ове болније много јаче и више утичу на човека.

* За који танго вам је било најтеже да савладате кораке, а који никада нећете престати да играте?

Управо због тога што данас много конкретније знам шта желим од живота, више не могу да играм неке игре које сам играла раније, нити да учим нове. У родитељству се плешу неки дивни дечји плесови, који ће ускоро, у мом случају, прерасти у тинејджерске, које морам да савладам, и уживам у томе. Није лако, не знаш кораке, али бориш се. Сви други плесови су ми познати, али су већ почеле да ме боле ноге, јер су се старе ципеле излизале. Морам да их променим, па ћемо видети шта ће бити.

* Шта нам ново, у будућности, доносе нове ципеле?

Две деценије “Негатива” су оно што ме, тренутно, окупира. Поново смо се окупили, радимо пробе, направићемо концерт којим ћемо обележити тај јубилеј, и надам се да ће то, можда, бити један нови почетак. С друге стране, имам много нових песама и идеја, само ми недостаје логистика да то изведем. Једна песма је спремна, али бирам моменат када ћу да је представим, јер није моја и то ми је мало чудно, али и занимљиво, јер више од двадесет година нисам отпевала туђу песму. То су планови који ће се, надам се, реализовати у неком наредном периоду.