НАСТАВАК серије показао је, између осталог, да је Велика кнегиња Јелена Карађорђевић открила Србима "перформанс" сто година пре Марине Абрамовић: о тајним ноћним активностима свога брата, престолонаследника Ђорђа, изјаснила се она као о "перформансу", као што су Стеван Првовенчани и Растко били "нетолерантни на глутен" у средњовековној саги о Немањићима. И једно и друго сведоче о присуству београдског новоговора у производима Јавног сервиса Србије, што је и прилика да се каже која реч о језику којим се пишу његове ТВ серије; он је, благо речено, ужасан.

Одсуство (или слаба чујност) редактора и лектора увело је у нашу драмску продукцију један тролејбуски, техно жаргон београдског жамора, крцат неписменим или полуписменим лексичким грумењем, који није неразумљив, али је ружан и рогобатан, осуђен на привременост и ефемерност. Свесни да мора постојати извесна разлика између овог говора и драмског дијалога, нарочито када је реч о сазвучјима епохе, новопечени ТВ писци понекад покушавају да унесу и "креативне" нијансе. Тада су неописиво смешни, као у првој епизоди, кад генерал Атанацковић три пута узастопце користи глагол "канити" (који се давно изгубио, ако је икада и припадао српском идиому) ваљда да би нечим мање познатим "онеобичио" оно што има да каже. Ристовски и Ћосић показују да нису у стању да разликују негдашњи и садашњи књижевни идиом из простог разлога што не познају ни један ни други. О томе и сведочи присуство "перформанса" у речнику једне принцезе, васпитане на двору Романових, крајем претпрошлог столећа.

Прочитајте још - Невоље краља Петра

А непознавање природе односа између актера постаје већ трајно обележје ове серије. Њени "креатори" немају појма о суптилности Петровог односа према војсци, о финој паучини домаћих и међународних веза којом се креирало и поверење и подозрење у вишим круговима. Њихови ставови су тврди као цепанице, црно-бели и срозани на просташтво, које одликује данашњу власт. У том сировом наративу тешко је распознати дух оног времена. Поготову кад хоће да се праве мудри и соле свима памет. За своју војску, која га је довела на престо и која ће ускоро водити три победоносна рата, краљ Петар каже да је - "гола, боса, слабо вођена и подељена"(!). То не само да није никада изговорио (уверен сам - ни помислио!), него је било дијаметрално супротно свему што је Петар "канио" и успевао. Он је унапредио војне реформе Милана Обреновића, којима је већ била створена једна модерна, солидна и оперативна армија, бројно невелика, али најспособнија на југу Европе, како се убрзо на бојном пољу и испоставило.

Марко Тодоровић у улози принца Ђорђа Карађорђевића Фото РТС

Од свега тога у серији видимо само интриге, неповерење, злу крв и злобу, којима манипулишу дежурни демон великосрпске завере - пуковник Апис и његов паклени шегрт Танкосић, а тај ће, ничим неизазван, у једној потпуно немотивисаној свађи, принцу престолонаследнику Ђорђу у лице сасути овај тешки безобразлук: "Карађорђевићима је од Карађорђа остало само име"(!). Да му је то стварно рекао, Танкосић не само да би главачке летео из краљеве војске него би, имајући у виду принчеву преку природу, био принуђен да такву увреду спере својом крвљу. Не, ништа од тога није тачно, све је то измишљотина и "накнадна памет" данашње, друге Србије. Све је то у функцији блаћења двеју проминентних личности новије српске историје, Аписа и Танкосића, који су, као водећи српски патриоти, трпели тешке омразе свих титоистичких и удбашких скрибената. Обојица су, доиста, били склони тајном удруживању и извесном радикализму, али није било говора о каквом ресантиману против дома Карађорђевића, нити о неодговорности, какву смо принуђени да поново гледамо. Што је најгоре, о свом трошку.