Кики Лесендрић: Музика је и данас лепак који нас повезује

ЗОРАН Кики Лесендрић, фронтмен групе "Пилоти", готово четири деценије присутан је на музичкој сцени. Његов бенд је био једна од најпознатијих рок група у бившој Југославији, а генерације су одрастале уз њихове хитове. Током 38 година дуге каријере, имао је турбулентне периоде и како сам каже - падове, често је одлазио из земље, а "Пилоти" су правили две дуже паузе, али ништа од тога није утицало на његову популарност. Овај београдски музичар, композитор и продуцент је радио с многим познатим певачима из бивше Југославије и Грчке, за које је направио безвремене нумере. Иза њега је више стотина написаних песама, музике за серије, филмове и позориште.

Али Кики има још изненађења за публику. Сада је снимио дуетску песму "Једино" са Аленом Исламовићем, једним од најбољих мушких вокала са простора бивше Југославије, која ће ускоро бити објављена. Ова сарадња, можда, делује као неочекивани спој, али њих двојица се познају још од осамдесетих година, а рокер истиче да је увек желео да сниме нешто заједно.

Нова нумера, за коју Кики каже да је другачија од онога што је радио до сада и госпелски интонирана, излази прво као сингл, а биће и саставни део засебних албума које ће ове године објавити двојица музичара. Њихови заједнички наступи почињу већ од јуна.

Лесендрић нам открива да се његов нови албум, који припрема две године, још увек "крчка", али да излази до априла.

Прочитајте још: Кики и Ален снимили дует „Једино“

- Снимљено је 16 песама, сада полако дописујем речи, углавном ми је то увек проблем - објашњава Кики за "Новости". - Лако правим музику, али доћи до праве емоције у речима је стварно тешко. Имамо много више песама него што може да стане на компакт-диск и неке ће морати да "одлете", а стало ми је до сваке песме.

* Постоји тренд да музичари са простора бивше Југославије сада све интензивније сарађују. Ако се вратимо уназад, на ваш животни и професионални пут снажно су утицали бурни догађаји из наше прошлости, током ратних година имали сте велики пад у каријери.

- Наравно, изгубио сам жељу да се уопште бавим музиком. Отишао сам у Јужну Африку, а затим сам имао срећу, па сам почео да радим у Грчкој као композитор. То ме је спасло да останем и даље са гитаром у рукама. Најтежи тренутак је кад човек губи своју породицу, а ми смо се, као земља, распали по свим шавовима, иако ја нисам разменио ниједну ружну реч са људима које знам од Македоније до Словеније. Ми смо сви остали исти. Музика је та која је увек спајала, никад нас није раздвајала и данас је остала тај лепак који нас везује. Током рата, ми смо сви свирали по Аустрији, Немачкој, Шведској,... Када се тамо негде сретнемо, љубимо се. Дођу ми Босанци, напуне целу салу, атмосфера је сјајна, сви певају, плачу,... Људи су људи, људи су добри. Музика и спорт нас повезују и враћају на те темеље на којима смо одрасли.

* Да ли вам нешто недостаје из периода бивше Југославије и како вам данас изгледају Београд, Загреб, Сарајево,...?

- Нећу да кукам за том старом Југом, aли ми смо ту порасли дружећи се са људима и у Београду, Сарајеву, Загребу,Скопљу, Љубљани, ту сам налазио своје пријатеље који су и данас остали исти, знају да цене праве вредности и то је оно што нас спаја. За нас је нужно да имамо велику конкуренцију. Сећам се те 1987. када је изашао албум "Као птица на мом длану", тад се појавила и "Ружица си била" и 80 фантастичних албума је изашло у Југославији. То је антологија, само те године је изашло толико добрих песама да то не можеш да преслушаш за ноћ. Замисли ту конкуренцију, мешавину - од "Лачног Франца" са севера до "Леб и сол", "Стидљиве љубичице", "Бијелог дугмета", ЕКВ-а, "Рибље чорбе", нас... То је толико добрих и квалитетних песама, и то ми недостаје, повезивање тржишта. Са народњацима се то дешава много лакше, јер та музика, очито, пролази кроз зидове и стари рокенрол добро пролази. Види се да људи слушају песме уз које су се њихови родитељи заљубљивали,... Нова генерација је, чини ми се, укачила праве вредности тог тренутка, неку искреност када смо сви били можда и наивни. Та земља је била подложна за уметност. Колико год је била репресивна према неким, да кажем, либералним мислима, она је много улагала у културу и спорт и то се видело.

* А данас?

- Данас, чини ми се да то више никоме није битно. Сви су добили оно што су тражили - своје државе, улазак у Европску унију, неки се боре да уђу, као ми, сањамо то, други који су ушли сањају да изађу, све је то исто. Али, срећа је у самом животу - дисању свакога дана, дружењу са људима, стварању нечег доброг за себе и своју околину, то те чини сретним, ништа ти глобализам неће донети.

* После толико деценија, да ли сте се уморили, шта је за вас музика?

- Нисам се уморио. Музика је за мене нешто најлепше, то што радим и волим целог живота, ништа друго нисам радио. Све што сам покушао да радим мимо музике пропало ми је.

Фото Н. Фифић

* Важите за доброг момка, живите уредним животом, што је изузетак на музичкој сцени.

- Бавим се тенисом. Боћа Обрадовић нам је комшија, овде поред студија је његова академија, а ја сам један од најстаријих академаца. Играм тенис кад год могу. Спорт и музика су за мене две веома битне ствари, с обзиром на то да ти и једна и друга раде на души, а мораш да радиш на души и онда тиме и све остало што произлази из тога доприноси да будеш задовољан.

* Шта је са падобранством, да ли још увек скачете?

- Био сам падобранац и то је један леп период мог живота. Сада више не скачем. Овог јуна планирам да скочим са 63. падобранском бригадом на њихову годишњицу, звали су ме и прошле године, али нисам био ту. Падобранство ми је један вид слободе. Када сам већ морао да идем у војску, онда сам отишао тамо где ми је било некако најблесавије, да уживам у томе, да то буде нешто другачије.

* Ако волите слободни пад, онда то значи да волите неизвесност и слободу?

- Тако је, слобода, нада и неизвесност, то је оно што ме целог живота води. Волим ризик, често ризикујем, али у стварима које ми пријају.

ФЕНОМЕНАЛАН СПОЈ

Војислав Драговић вишегодишњи је члан "Пилота", свира на клавиру и оргуљама и бави се менаџерским пословима бенда. На његову иницијативу дошло је до сарадње Алена и Кикија. Он оцењује овај дует као феноменалан спој.

- Кикијев сензибилитет и Аленова снага су феноменалан спој - истиче Драговић. - Сваки од њих има свој специфичан израз и легенда је на свој начин. Веома је важно и што су општеприхваћени и вољени.